СТАНДАРДУЗАЦИЈА СТАРОСЛОВЕНСКОГ ЋИРИЛИЧКОГ ПИСМА И ЊЕГОВА РЕГИСТРАЦИЈА У УНИКОДУ

 

Закључци усвојени на међународној научној конференцији одржаној у Српској академији наука и уметности, 15–17. октобра 2007. године, у организацији Одељења језика и књижевности САНУ и Института за српски језик САНУ

Учесници конференције:
Хајнц Миклас, Јоханес Рајнхарт (Аустрија); Румјан Лазов, Анисава Милтенова (Бугарска); Стана Јанкоска, Виолета Мартиновска (Македонија); Елена Л. Алексејева, Виктор А. Баранов, Анатолиј А. Турилов (Русија); Душица Грбић, Јасмина Грковић–Мејџор, Гордана Јовановић, Зоран Костић, Катарина Мано-Зиси, Предраг Миодраг, Слободан Павловић, Виктор Савић, Гојко Суботић, Гордана Томовић, Ђорђе Трифуновић, Бранкица Чигоја, Новка Шокица, Ирена Шпадијер (Србија); монах Јосиф (Хиландар); Вацлав Чермак (Чешка); Јелица Стојановић (Црна Гора)

Београдска конференција је имала три основна задатка:

  1. Утврдити стандард за старословенско ћириличко писмо - тачно дефинисати сва слова у реду - курентна (мала) и верзална (велика), затим надметнута слова, надредне знаке, лигатуре и бројеве
  2. Утврдити азбучни ред
  3. Такав заједнички предлог, у име свих институција, чији представници буду учествовали на конференцији, упутити Уникоду са захтевом да се старословенско ћириличко писмо региструје одвојено и независно од модерне ћирилице која је већ регистрована

Последњег дана конференције, на округлом столу, у динамичној и радној атмосфери, Београдска иницијатива је допуњавана, мењана, поправљана, да би се у допунском времену коначно постигао усаглашен договор (види прилог: Принципи за утврђивање стандарда).

Закључци
  1. Утврђен је стандард старословенског ћириличког писма (види прилог: Старословенски стандард ).
    1. На предлог В. А. Баранова одлучено је да се слова поделе на основна и функционална.
    2. Слова су разврстана на основна, функционална и на њихове глифове.
      Основни инвентар јесте онај који се стабилизовао од времена првих сачуваних споменика и траје кроз читаву писменост. Он представља константу те писмености. Овај инвентар у свом основном делу има наднационални карактер и суштински покрива само најранију писменост, а затим и системски важна дистинктивна својства националних редакција у односу на општу писменост.
      Функционални инвентар јесте онај који представља неопходан додатак основном инвентару, без којега је нормална употреба овог писма отежана или незамислива. Ту се налазе нестабилизовани облици најраније писмености, умекшана/мека слова, стари облици слова који се ретко појављују, мање важне специфичности појединих редакција, слова потребна за транслитерацију глагољице (види прилог Ћирилица–Глагољица) и слова потребна за фонолошку транскрипцију.
      Утврђено је да 49 основних и 46 функционалних слова чине стандард старословенског писма (види прилог Основна и функционална слова).
    3. Утврђен је принцип да свако слово (основно и функционално) има своје надметнуто слово без титле и надметнуто слово са титлом
    4. Утврђена је листа основних дијакритичких знакова и титли, док су преостали премештени у глифове
    5. Утврђена је листа основних знакова интерпункције и симбола, док су преостали премештени у глифове.
    6. Утврђена је листа основних бројева и симбола за бројеве, за верзал и курент, док су преостали премештени у глифове.
    7. О лигатурама није било коначног става, да ли припадају стандарду или не, па је то питање остало отворено.
  2. Утврђен је стандард за азбучни ред старословенске ћирилице и у складу с тим обрађени су сви примери.
  3. Утврђен је предлог за регистрацију старословенског ћириличког писма у Уникоду. Учесници Београдске конференције сложили су се да старословенско писмо уопште није регистровано у Уникоду. До сада је регистрована „грађаница”, а празнине су тако велике да их је немогуће попуњавати.
    1. Утврђено је да је потребно регистровати цео стандард старословенског писма са проширењима неопходним да се направи електронско писмо (фонт), који би функционално могао репродуковати старословенско писање (види прилог Предлог за регистрацију).
    2. Утврђено је да се регистрација изврши одвојено и независно од садашњег стања, из разлога набројаних у прилогу „Предлог за регистрацију”.
    3. Ови закључци са прилозима треба да се ставе на увид и допунску јавну расправу ради осталих стручњака који нису били на Београдској конференцији, како би се стандард и предлози усавршили.
    4. Такав предлог треба представити на Међународном конгресу слависта у Охриду 2008. године ради стицања подршке за његово усвајање у Уникоду.
    5. Без обзира на који начин ће Уникод извршити регистрацију (у потпуности или делимично), слависти треба да раде у оквиру овог стандарда и предлога за регистрацију. По усвајању примедби на Стандард и Предлог, Београдски тим ће предложити Уникод-кодове из дела Уникода који је предвиђен за приватну употребу (Private Use Area) и тај предлог ће такође изложити јавној расправи.
Отворена питања

У недостатку времена нека питања су остала отворена, а нека нису ни дотакнута. У јавној расправи треба посебно обратити пажњу на следеће:

  1. Тачка 1. 3. у Закључку предвиђа „да свако слово (основно и функционално) има своје надметнуто слово без титле и надметнуто слово са титлом“. То подразумева одређене реконструкције. Скрећемо пажњу на необична решења (са техничке, логичке и историјске тачке гледишта), која, иако су доследна у односу на систем, можда треба изоставити из предлога: он многооко, омега узвична, хер паучасто, омега глагољска, черв глагољско, шта глагољско, а можда и све меке/умекшане облике.
  2. Међу стандардним курентним, верзалним и надметнутим словима нашла су се два потпуно реконструисана облика: *слово меко (бр. 42) ради фонолошке транскрипције старословенске фонеме [s’] и *хер паучасто (бр. 50) пре свега ради транслитерације са глагољице
  3. Остало је отворено питање лигатура. Мишљења су била подељена. Чињеница је да се у романским језицима инсистира на лигатурама (малобројним) које су карактеристичне за те писмености; оне су регистроване у Уникоду и присутне су у сваком фонту. У нашем случају има, према првобитном предлогу, преко 200 лигатура, и то није њихов коначан број. Да ли то богатство једног писма треба потценити? (Види прилог Лигатуре)
  4. Нисмо се уопште дотакли питања имена слова, с обзиром на различите редакције и праксу. Да ли их треба писати старословенским писмом, па да их свако чита у складу са својом редакцијом и навикама, или се и ту може постићи неки стандард. Зато су имена слова дата углавном описно. Још већи проблем су имена дијакритичких знакова, титли, интерпункције и симбола. Очекујемо од слависта да пруже пун допринос у разрешавању недоумица у овако важној ствари као што је стандард старословенског писма.