English
Насловна

Многе научне дисциплине у Србији имале су специфични развој – по правилу, на њиховом почетку појављивали су се научници који нису само покретали нове дисциплине него су их веома брзо развили за време свог животног и радног века. Једна од таквих дисциплина била је геохемија, а један од таквих научника – Зоран Ј. Максимовић. За више од пола века геохемија у Србији сазрела је у дисциплину којом се можемо поносити пред светом, јер је још одавно прешла границе наше земље, а њен оснивач постао је познат у међународним оквирима.

Академик Зоран Ј. Максимовић је рођен у Београду 18. марта 1923. године, од оца Јована и мајке Данице (рођене Пањевић). Гимназијско образовање стекао је у Чачку, где је матурирао 1941. године. Управо те године Други светски рат је захватио Србију и прекинуо његово даље школовање. Студије је започео у Београду 1946. године, а дипломирао је минералогију на Природно-математичком факултету у Београду 1950. године. Као одличан студент и стипендиста Српске академије наука, постао је асистент-истраживач у Геолошком институту Српске академије наука. То је био почетак бриљантне научне каријере која је наговештена још две године раније (1948), када је Максимовић, још као студент, објавио рад: „Упоредна геохемија урана и торијума са општом карактеристиком њихових лежишта у Земљиној кори“.

Извесно време (1954–1956) академик Максимовић је провео у Кембриџу (Велика Британија), као стипендиста Британског савета, где је радио на докторској дисертацији Геохемија алтерација ултрабазичних стена у Србији. Године 1957. докторирао је на Природно-математичком факултету у Београду. Треба истаћи да је то била прва докторска дисертација у области геохемије не само у Србији него и у тадашњој Југославији. Исте године започела је његова универзитетска каријера као доцента за геохемију на Природно-математичком факултету у Београду, а онда постепено пролазећи кроз сва звања до редовног професора геохемије на Рударско-геолошком факултету у Београду. Пензионисан је 1988. године.

Био је шеф катедре за петрологију и геохемију на Рударско-геолошком факултету. Дао је велики допринос образовању студената и последипломаца у области геохемије, а држао је и последипломске курсеве на Универзитету у Љубљани (Словенија). Учествовао је по позиву на многим националним и међународним скуповима, као и на универзитетима у САД, Великој Британији, Русији, Пољској, Грчкој, Мађарској и Румунији.

За своје доприносе науци Зоран Максимовић је изабран 21. марта 1974. године за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 12. децембра 1985. године за редовног члана. Поводом избора за почасног члана Мађарске академије наука одржао је 9. октобра 2001. године приступну беседу: „Genesis of some Mediterranean karstic bauxites and karstic nickel deposits“, у Мађарској академији наука у Будимпешти.

Научне активности

Академик Максимовић је провео прве године свога рада у Геолошком институту Српске академије наука (1950–1957). За то време стекао је значајно теренско искуство радећи на различитим геолошким појавама, нарочито у западној Србији. Касније је обављао теренска истраживања и у другим деловима Србије, у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Словенији и Македонији, затим у Грчкој, Француској, Мађарској, Јамајци и Либији. С друге стране, важно лабораторијско искуство стекао је у Геолошком институту, а нарочито за време рада на докторској дисертацији у Одељењу за минералогију и петрологију на Универзитету у Кембриџу (Велика Британија). Године 1958. створио је геохемијску лабораторију на Групи за минералогију и петрологију Природно-математичког факултета, која је после 1963. године постала део Групе за минералогију, кристалографију, петрологију и геохемију Рударско-геолошког факултета у Београду.

Најважнија научна активност академика Максимовића може се поделити у три групе:

  • геохемија и минералогија ултрамафитских стена, њихови продукти хидротермалне алтерације и површинског распадања, укључујући латеритска никлова лежишта;
  • геохемија и минералогија карстних боксита и карстних никлових лежишта, укључујући карстне процесе;
  • геохемија животне средине, укључујући неке геомедицинске аспекте. Као резултат његовог веома активног рада у тим подручјима, публиковао је, сам или са коауторима, 326 научних радова у националним и међународним часописима, укључујући два монографска прилога.

Геохемија и минералогија ултрамафитских стена,
њихови продукти алтерације и лежишта

Још од раног периода његовог рада у Геолошком институту Српске академије наука академик Максимовић је посветио велику пажњу ултрамафитским стенама које су веома широко распрострањене у Србији. Осим геолошких односа, распрострањености и хемизма тих стена, он је проучавао њихово површинско распадање и хидротермалну алтерацију изазвану терцијарним магматизмом. То је посебно изражено у његовој докторској дисертацији која чак и данас представља богати извор података и пример како треба проучавати алтерације и других стена. Он је нашао да се хидротермална алтерација перидотита карактерише формирањем глиновитих минерала богатих хромом у алтерационим зонама, укључујући хромни илит, хромни каолинит, хромни дикит, хромни тосудит и хромни халојзит.

Академик Максимовић је открио на Балканском полуострву реликте две коре распадања различите старости на ултрамафитским стенама: доњокредну, која је била углавном разорена алб-ценоманском трансгресијом проузрокујући стварање прерађених Ni-Fe руда, и терцијарну кору, сачувану на неким местима до дебљине 40–60 метара. Пре 50 година, у терцијарној кори распадања тих стена открио је прва латеритска никлова лежишта на Балканском полуострву, на Косову и Метохији, близу Приштине. У профилима распадања нашао је никлоносне минерале из серије керолит-пимелит и испитао њихов просторни распоред и генезу. Он је обратио пажњу на време стварања никлових латерита, њихов минералошки и хемијски састав, укључујући понашање микроелемената у процесима површинског распадања. На основу тих истраживања описао је различите типове фосилног распадања ултрамафитских стена у југоисточној Европи. Истраживања минералогије и геохемије никлових латерита у претходној Југославији и Грчкој допринела су да академик Максимовић стекне међународни углед. Његови радови о серијама керолит-пимелит и лизардит-непуит, које је први успео да дефинише, често се цитирају у светској литератури.

Као резултат распадања ултрамафитских стена на Балканском полуострву нека велика магнезитска лежишта су формирана испод коре распадања. Академик Максимовић је користио микроелементе-индикаторе, углавном живу, да би одвојио магнезите хидротермалног порекла од оних створених распадањем. Он је нашао да су нека наша магнезитска лежишта настала хидротермалним процесима, али је већина резултат распадања ултрамафитских стена за време терцијара. Највећа магнезитска лежишта у Европи, на острву Еубеји у Грчкој, насупрот ранијим мишљењима, нису хидротермалног порекла. Он је доказао геохемијске резултате открићем изнад магнезита реликата терцијарне коре распадања која је садржавала никлоносне хидросиликате.

За време проучавања алтерационих процеса на ултрамафитским стенама он је такође проучавао хемизам и садржај микроелемената свежих и делимично серпентинисаних перидотита, укључујући минерале из различитих типова ултрамафитских стена. На основу добијених резултата академик Максимовић, још у својој докторској дисертацији, поделио је те стене у две главне зоне у Динаридима: харцбургитску зону (Х), у унутрашњим Динаридима, и лерзолитску зону (Л), у централним Динаридима. Л-зона садржи више Na, К, Тi, V, Cu и Мn, а мање Cr, Ni и Cо у односу на Х-зону. Каснији резултати потврдили су постојање те две различите ултрамафитске зоне. На основу великог броја анализа помоћу електронске микросонде оливина, ортопироксена, клинопироксена и спинела из Л-зоне и Х-зоне, и термодинамичких прорачуна температура и притисака, он је утврдио различиту термалну историју и различито смештање те две ултрамафитске зоне у Динаридима.

У прерађеној кори распадања на ултрамафитима палеозојске старости на планини Радочело открио је нову минералну фазу – ривесит богат гвожђем који је нови члан у групи хидроталкита.

Каолинска лежишта у некадашњој Југославији такође су скренула његову пажњу: он је раздвојио лежишта хидротермалног порекла од оних која су настала распадањем гранитоидних стена у терцијару. Да би решио проблем генезе каолинита применио је температуре стварања тог минерала на основу проучавања изотопа кисеоника.

Геохемија и минералогија карстних боксита
и карстних никлових лежишта

Вероватно најважније поље проучавања академика Максимовића био је проблем карстних боксита и карстних никлових лежишта. Он је разматрао генезу тих карстних лежишта са геохемијског аспекта, уводећи по први пут проучавање миграцију per descensum микроелемената у тим процесима. Нашао је да је за време бокситизације in situ глиновитих материјала, сакупљених у веома дренираној карстној средини, већина микроелемената мобилна, укључујући никал и елементе ретких земаља, и концентрисана на геохемијској баријери подинских карбонатних стена. Та проучавања омогућила су брзо откриће различитих аутигених никлоносних минерала и минерала ретких земаља у многим лежиштима карстних боксита у Грчкој и у некадашњој Југославији. Посебно треба истаћи, међутим, да је прво проучавање академика Максимовића карстног никловог лежишта било 1950. у селу Ба, у Србији, за време израде дипломског рада, и 1951. године у селу Таково. После интензивног и систематског минералошког и геохемијског истраживања он је открио 1957, на оба локалитета, нови никлов минерал сличан глини који је назвао таковит. Велики број публикација у овом научном подручју, значајни нови резултати и оригинално објашњење генезе карстних боксита донело му је велики међународни углед.

Значајна открића, везана за карстна лежишта, представљају нови минерали никла и елемената ретких земаља. Осим новог минерала таковита, он је открио у бокситском лежишту у Грчкој нови минерал из групе серпентина – алуминијски члан са никлом, назван бриндлеит у част америчког минералога др Џорџа Бриндлија (George W. Brindley). Трећи никлов минерал из групе глина, бајит, откривен од стране академика Максимовића у карстном никловом лежишту у селу Ба, у Србији, и у подручју Локрис, у Грчкој, пријављен је Комисији за нове минерале и називе минерала Међународне минералошке асоцијације.

У сарадњи са др Ђ. Пантоом (Gy. Pantó), из Мађарске академије наука, која траје скоро 30 година, академик Максимовић је открио пет нових минерала ретких земаља и два нова варијетета ретких земаља: монацит-(Nd) у Грчкој, удружен са новим варијететом – бастнезит-(Lа); синхизит-(Nd) у бокситима Метохије, у јужној Србији; нови варијетет Nd-гојазит у бокситима Власенице, у Босни; хидроксилбастнезит-(Nd), први нови минерал из Црне Горе, у великим лежиштима Никшићке Жупе. У бокситима Локриса, у Грчкој, Ђ. Панто и академик Максимовић недавно су открили два нова минерала ретких земаља: хидроксилкарбонат-(Nd) и хидроксилкарбонат-(Lа). Резултате дугогодишњег истраживања и сарадње са Ђ. Пантоом у области минералогије и геохемије елемената ретких земаља у карстним бокситима и карстним никловим лежиштима публиковао је у монографији Rare Earth Minerals (Mineralogical Society Series 7, London, Chapman & Hall, 1996).

Осим доприноса минералогији и геохемији елемената ретких земаља у карстним лежиштима, академик Максимовић је открио у великим лежиштима Црне Горе значајне акумулације хидроксилбастнезита-(Nd,Lа), које могу бити потенцијални извор лаких лантанида.

Геохемија животне средине

Последњих двадесетак година академик Максимовић проширио је своја истраживања у новом, веома популарном подручју – геохемији животне средине. Вишегодишња проучавања геохемијских процеса, нарочито површинског распадања стена, довела су до примене тог знања и искуства на решавање неких геомедицинских проблема у Србији (на пример Балканске нефропатије). Он је био први који је утврдио озбиљан недостатак селена у нашој земљи, у речним седиментима, земљиштима, житарицама и у људској популацији. Преко пројекта Српске академије наука и уметности он је организовао тим истраживача на том подручју, који је успешно обрадио тај проблем повезујући геохемију животне средине, биологију и медицину. Као резултат тога, академик Максимовић је организовао три симпозијума о селену, од тога два међународног карактера са познатим научницима. Прилози су били штампани у Biological Trace Element Research (1992), у посебној публикацији Српске академије наука и уметности Conference on Selenium (1995) и у часопису Journal of Environmental Pathology, Toxicology and Oncology (1998). Захваљујући пионирском раду академика Максимовића, за последњих двадесет година учињено је веома много на том пољу у Србији, што потврђује цитираност радова из наше земље.

Децембра 1997. године академик Максимовић организовао је округли сто у Српској академији наука и уметности: Статус селена у Србији и проблем суплементације. Децембра 1998. године он је организовао и први симпозијум о магнезијуму.

Остале активности

Академик Максимовић је био иницијатор оснивања Радне групе за геохемију Српске академије наука и уметности (1975) и дуго година њен председник. Сада је председник Одбора за геохемију Српске академије наука и уметности.

Члан је Минералошког друштва Велике Британије (од 1955), Интернационалне асоцијације за проучавање глина (АIPEА), Друштва за геохемију животне средине и здравље (Велика Британија) и Српског геолошког друштва. Био је први председник Минералошко-петролошке секције тог друштва. Академик Максимовић је почасни члан Минералошког друштва Румуније (1997).

Академик Максимовић је био члан Уређивачког одбора Геолошких анала Балканског полуострва, часописа Travaux du Comité international pour l’étude des bauxites, de l’alumine et de l’aluminium (ICSOBA), часописа Бугарске академије нaука Bulgarian Journal of Mineralogy and Crystallography, потпредседник ICSOBA и члан одбора Спектрохемијске секције Српског хемијског друштва.

За истраживачка достигнућа, поводом стогодишњице геолошке школе и науке у Србији, добио је Орден рада са златним венцем (1980), и Плакету за развој науке од Рударско-геолошког факултета. Поводом стогодишњице Српског геолошког друштва (1991) академик Максимовић добио је плакету тог друштва за научна достигнућа. Године 2006. Српско геолошко друштво доделило му је повељу за допринос и афирмацију тог друштва и развој геологије у Србији.

Године 1998, поводом 75. рођендана Зорана Максимовића, Рајка Радоичић, наш истакнути геолог, посветила му је новооткривену фосилну врсту: Zittelinae maksimovici.

Активност у Српској академији наука и уметности

  • Секретар Одељења за математику, физику и гео-науке од 26. фебруара 1999. године
  • Члан Председништва САНУ
  • Члан Издавачког одбора САНУ
  • Члан Управног одбора Фонда за научна истраживања САНУ

Академик Зоран Ј. Максимовић је руководилац следећих одбора и пројеката:

  • Одбор за геохемију
    Председник: академик Зоран Максимовић Чланови: дописни члан Видојко Јовић, секретар; академик Стеван Карамата, академик Драгомир Виторовић, академик Марко Ерцеговац, проф. др Петар Пфендт, проф. др Миховил Логар, проф. др Весна Похарц-Логар, проф. др Љубомир Цветковић, проф. др Бранимир Јованчићевић, доцент др Дејан Прелевић и мр Михаило Ршумовић.
    У оквиру пројекта „Геохемија“ постоје следеће теме:
    • Геохемија стена горњег омотача и магматских стена Земљине коре;
    • Геохемија алтерација стена;
    • Минералогија.
  • Међуодељењски одбор за селен и магнезијум
    Пројекат: Дефицитарност селена и магнезијума у Србији – координатор: академик Зоран Максимовић Сарадници: академици Војислав Петровић, Владимир Кањух и Мирослав Гашић, дописни члан Видојко Јовић (секретар), проф. др Томислав Јовановић, др Ивана Ђујић, проф. др Михаило Спасић, др Зорица С. Саичић, др Биљана Бузаџић, др Бато Кораћ, др Душко Благојевић, др Александра Николић, др Слађан Павловић, мр Михаило Ршумовић, мр Славица Борковић, Тијанa Б. Ковачевић и Марија Савић

Академик Зоран Максимовић је члан Одбора за геодинамику, а био је члан следећих одбора: Одбора „Човек и животна средина“; Одбора за Копаоник; Одбора за Природњачки музеј; Одбора за изучавање уринарног тракта.

***

После више од пола века успешне и плодне научне активности академик Максимовић је постигао велики углед у међународним и домаћим круговима. Откриће десет нових минерала и шест варијетета, велика цитираност у међународним часописима и признање за ауторитета у неким подручјима геохемије и минералогије – то су најзначајнији резултати његовог досадашњег научног рада. Осим тога, академик Максимовић, са широким пољем геохемијских истраживања, основао је модерну геохемијску школу на Београдском универзитету.

 

ЛИТЕРАТУРА О АКАДЕМИКУ ЗОРАНУ Ј. МАКСИМОВИЋУ

Деведесет година геолошке школе и науке на Београдском универзитету / Протић М. // Споменица : 90 година геолошке школе и науке : 25 година рударске школе и науке : 10 година металуршке школе и науке. Бор : Рударско-геолошко-металуршки факултет Београд–Бор, 1971. Стр. 67–84.

[***] // Minerali, stijene i rudna ležišta u našoj zemlji od prehistorije do danas / Marić L. Zagreb : JAZU ; Beograd ; SANU, 1974. Str. 342.

[Дописни члан Зоран Ј. Максимовић] // Годишњак САНУ за 1974. годину. ISSN 0351–0336. 81 (1976) 170–177.

[***] // 100 година геолошке школе и науке и 35 година рударске школе и науке на високошколским установама у Београду : 1880–1946–1980. Београд : Рударско-геолошки факултет, 1980. Стр. 551.

[Дописни члан Зоран Ј. Максимовић] // Годишњак САНУ за 1982. годину. ISSN 0351–0336. 89 (1983) 331–339.

[Академик Зоран Ј. Максимовић] // Годишњак САНУ за 1985. годину. ISSN 0351–0336. 92 (1986) 377–380.

[Академик Зоран Ј. Максимовић] // Годишњак САНУ за 1990. ISSN 0351–0336. 97 (1991) 347–352.

[***] // Mineraloška bibliografija Jugoslavije od XIII veka do 1992. godine / Ilić Mirković Ž. Beograd : Rudarsko-geološki fakultet, Institut za mineralogiju, kristalografiju, petrologiju i geohemiju : Republički društveni fond za geološka istraživanja, 1994. Str. 233–242.

Zoran Maksimović // Ko je ko u Srbiji ’96 : biografski leksikon [4700 ličnosti] : intelektualna, umetnička, politička, finansijska, vojna, sportska elita Srbije. [3. izdanje], Beograd : Bibliofon – Who’s who, 1996. Str. 290.

[Академик Зоран Ј. Максимовић] // Годишњак САНУ за 1998. ISSN 0351–0336. 105 (1999) 349–356.

Zoran J. Maksimović : 75 years of life and 50 years of science / Jović V. // Bulletin Academie serbe des sciences et des arts. Classe des sciences mathematiques et naturelles, Sciences naturelles. ISSN 0352–5740. 39 (1999) 1–6.

Two New Zittelinae (Dasycladales) From Paleocene of Slovenia / Radoičić R. // Bulletin Academie serbe des sciences et des arts. Classe des sciences mathematiques et naturelles, Sciences naturelles. ISSN 0352–5740. 39 (1999) 55–60.

Професор Зоран Ј. Максимовић : 75 година живота и 50 година науке / Јовић В. // Из историје геологије у Србији. Београд : Јантар група, 2002. Стр. 237–243.

Povodom osamdesetogodišnjice života profesora Zorana J. Maksimovića / Jović V. // Ecologica. ISSN 0354–3285. 10 : 39–40 (2003) 73–74.

Зоран Ј. Максимовић = Zoran J. Maksimović / Јовић В. // Биографски лексикон : Срби који су обележили XX век : пет стотина личности = Biographical Lexicon : Serbs Who Marked the 20th Century : Five hundred persons. Београд : Јефимија, 2006. Стр. 275.