Вести из 2016. године
 

Говор председника САНУ на комеморацији поводом смрти Љубе Поповића у Ваљеву

Поштовани чланови породице,

даме и господо,

испред Српске академије наука и уметности (САНУ), чији је члан био, јер другачије није ни могло бити, да неспретно парафразирам Шекспира, нисам овде да сахрањујем господина Љубу Поповића, већ да га славим. Нисам имао ту привилегију да га лично упознам: зашто би он за такво познанство уопште имао интереса? Ипак, не могу а да се не осврнем на сенку која последњих година злокобно покрива однос покојника и САНУ. Могао бих попут какве хуље да оперем руке констатацијом да су неспоразуми проблем неких других људи и других времена која су ми непозната, али нећу и немам права на то. Мисао једног другог, на жалост такође покојног академика ми посебно данас не да мира: да су људи од талента најређи, а они чији се таленат и остварује кроз свакодневни аргатински напор, они иза којих остаје креација и дело, попут господина Љубе Поповића, броје се на прсте једне руке. И да се стога морају неговати! Зато овде и сада, пун поштовања, без стида и недоумице, испред институције коју игром случаја представљам, за грешке и увреде, ако их је било и како год да их је покојник доживео, неспоразуме које су други умели и да злоупотребе и још ће их злоупотребљавати, изговорим искрено и на жалост посмртно, неуобичајену српску реч: „Љубо Поповићу, извини и опрости“. Сусрет који су заједнички пријатељи припремали и на коме сам ово исто могао и за живота да му пренесем, претекла је смрт.

Мислећи о делу овог великог уметника и Вашег суграђанина, пада ми на памет прича о архетипском односу ученика и учитеља, коју је ако ме посустало сећање не вара, управо испричао господин Љуба Поповић. Наиме, покушаћу да импровизујем: студент, а зашто не баш Љуба Поповић, током вежби на Академији слика своју слику, а дискретни професор, зашто не баш Милуновић, стоји иза леђа и у једном тренутку, скрупулозно и опрезно сугерише студенту: „Ако бисте овде ставили мало плаве боје, колега, слика би била сјајна“. Студент барбарогенијски готово баца кичицу, не прихвата естетску интервенцију и у својој стваралачкој ексклузивности протестује: „Ако бих овде ставио плаву боју то онда не бих био ја, већ Ви“, изговарајући име учитеља. Од тада пролазе деценије, слика никада није завршена и стоји у углу атељеа. У јесен сопственог живота некадашњи студент, а сада велики сликар који је надмашио и свога учитеља, лежећи у атељеу гледа ту исту слику и мисли: „Каква би то сјајна слика била, да сам овде ставио бар мало плаве боје“.

Господин Љуба Поповић је на колективну слику наших узлета и често запостављене мисаоности и лепоте (ако је то права реч да се дефинише његово сликарство, у шта сумњам) коначно и беспоговорно, а пре свега на време, ставио свој део плаве боје, свој део плаветнила у коме и ми незаслужено делујемо боље. Испред САНУ имам жељу да му на испраћају поручим: „Путуј стога мирно игумане и не жали манастира, ти си свој део у нашој цркву до детаља осликао“.

Нека је слава и хвала господину Љуби Поповићу.

 

 

PlanPlus