Интервју: проф. др Елка Стефанова

НОВИНЕ У ОТКРИВАЊУ И ЛЕЧЕЊУ ДЕМЕНЦИЈА

Скуп „Новине у деменцијама“, чије је отварање предвиђено за петак, 5. април, од 9.15, у Свечаној сали  САНУ, обухватиће најактуелније теме из ове области, као што су веома рано откривање болести,било у цереброспиналној течности или помоћу визуализационих метода. Такође, биће речи о генетским и имунолошким аспектима болести, могућој превенцији посебно сa аспекта исхране, али и о најсавременијим методама лечења која могу да се очекују у блиској будућности.

Предавачи на симпозијуму биће водећи стручњаци у овој области из Велике Британије, Холандије, Шведске, Данске, Немачке, Италије и Грчке, као и са Kлинике за неурологију и KЦС Медицинског факултета у Београду.

У овом разговору, неуролог, проф др Елка Стефанова, руководилац Центра за поремећаје памћења и деменцију Института за неурологију КЦС, уводи нас у неке од тема скупа, говорећи о томе колико су деменције распрострањене, о актуалним истраживањима која се односе на процес развоја деменција, посебно Алцхајмерове болести, као и о најновијим приступима лечењу.

Kолико је данас људи оболелих од деменције, каква је статистика на нивоу Србије и каква су предвиђања када је реч о њеној распрострањености?

 Ако се узму у обзир демографски подаци, као и подаци наше пилот студије која је спроведена 2004. године, сматра се да је та бројка иста као у осталим европским земљама, где се креће негде око 6,5 до 10 одсто људи после 65 година старости. Те бројке зависе највише од старости популације која живи у одређеној земљи, јер је старост највећи фактор ризика за настајање Алцхајмерове болести.

Шта те бројке траже од нас – како целог друштва тако и само струке, односно какву врсту промене у приступу захтевају? Шта је важно да се има у виду?

Ове бројке указују да треба да мислимо о могућим мерама превенције и да мислимо на одлагање почетка болести. Велики захтеви су усмерени и ка збрињавању оваквих болесника, на социјалне службе и на оне које им пружају подршку у свакодневном функционисању, било да је реч о помоћи у кући, дневним центрима или трајном збрињавању.

Када се говори о центрима за деменцију, истиче се важност њихове мултидисциплинарности. Шта све та мултидисциплинарност подразумева?

Центри за деменцију су развијени ради постављања дијагноза и лечења, али и саветовања о начину збрињавања оваквих особа, јер је тај немедикаментозни аспект у лечењу од велике важности. Мултидисциплинарност је неопходна, како у процесу дијагностичког поступка (потврда дијагнозе помоћу биомаркера који подразумевају биохемијску потврду, генетска испитивања за одређени мањи број особа који имају фамилијарно јављање болести), уз визуализационе и радиолошке, као и методе из области нуклеарне медицине. Kада се постави дијагноза и успостави лечење, у даљем току болести потребни су други ресурси збрињавања, и то више са социјалног аспекта. На сцену онда ступају терапеути из различитих области, неговатељи и људи из институција који могу да пруже асистенцију у свакодневним животним околностима.

Kоја скорија истраживања и терапијске могућности доносе нове увиде у узроке болести и њено лечење?

Најновија истраживања су се бавила маркерима (начином како да на објективан начин потврдимо болест) пре него што се развије у пуној слици, када постаје препознатљива и за лаике. Највећи напредак је остварен на плану одређивања биолошких маркера у цереброспиналној течности, али се назиру и могућности њиховог одређивања у крви. Доступне су и  различите методе из области визуализационих техника које могу да потврде постојање патолошког налаза у мозгу људи код којих постоји и најмања назнака да имају, на пример, Алцхајмерову болест, и то се утврђује с великим степеном сигурности. Са овим значајним напретком у сазнањима у вези са процесом развоја деменција, посебно Алцхајмерове болести, дошло се до чврстих доказа да болест има свој дугачак ток (од 12 до 25 година пре испољавања ) и да оно што ми видимо у клиници јесте, у ствари, почетак краја болести.

Што се тиче лечења, најновији приступи су оријентисани ка биолошкој терапији и примени моноклоналних антитела, као начину да се промени ток болести или да се заустави процес даљег напредовања. И поред тога што их то узрочно не лечи, представљало би велики корак и успех када су овакве, неуродегенеративне болести у питању. Други тип лечења подразумева примену лекова који би деловали на ензимском нивоу. Мењање тих процеса довело би до онемогућавања продукције патолошких инклузија који уништавају неуроне и њихове мреже на више начина.