Преминули домаћи члан
МИЛЕВА - МИЦА ТОДОРОВИЋ

Рођена је 16. децембра 1897. године у Сарајеву, где је завршила основну и Вишу дјевојачку школу. Године 1920. уписује студије сликарства на Загребачкој академији, у класи професора Љубе Бабића.
Путовање у Италију, након завршетка Академије, 1926. године, оставиће трага на прву фазу њеног сликарског рада, нарочито је приметан утицај фирентинске ренесансе. Дела која ствара у овом периоду носе печат „музејског“ сликарства, слика актове у пределу, портрете и мртве природе, у којима је све у знаку хармоничне композиције. У слици Љуљашка (1928) приметно је окретање од традиционалног ка модернијем слободнијем изразу.
Излаже на ретроспективној Изложби југословенског сликарства и вајарства у Лондону 1930. године, на којој добија изразито позитивне критике. Као гост излаже радове на изложби уметничке групе Земља у Љубљани 1930. године. Иако није била члан Земље, блискост Мице Тодоровић са њиховим идејама потврђује њени радови у којима преовлађује социјални бунт. Такође, доста чланова ове уметничке групе биле су њене колеге са класе, међу којима су Иван Табаковића, Отон Постружник, Крсто Хегедушић и други.
Њени радови изложени на поменуте две изложбе попут цртежа Председник друштва животиња представљају пролог за серију цртежа у којем ће њена иронијска оштрица уперена према социјалним и етичким девијацијама тадашњег грађанског друштава достићи врхунац – реч је о циклусу под називом Гротеске (1933). Из циклуса од 11 цртежа издвајају се: Лига народа, Хиперинтелектуалац у супер сепареу, Мистичар, Адам и Ева, Каин и Авељ, Милосрђе и Друштвени догађај 1933. У овим делима уметница настоји да обухвати општу друштвено-политичку ситуацију свог времена, и да критику подигне на раван универзалне етичке норме.
Године 1932. прелази из Загреба у Сарајево. Учествује у раду удружења Collegium Artisticum, основаног у Сарајеву 1939. године са циљем да допринесе развоју социјално ангажоване уметности у БиХ.
Између 1937. и 1941, приметан је заокрет у њеном уметничком изразу − боја постаје доминантно средство изражавања, која све више потискује строгост линије. Милева Тодоровић открива се као сликарка људске интиме. Серија актова насталих у међуратном периоду, међу којима се издвајају портрет младе Ромкиње Циганчица (1938/40) и Босанка дјевојка (1940) проблематизују питање репрезентације женског тела.
Током Другог светског рата ухапшена је и одведена у концентрациони логор, касније је послата на принудни рад у Немачку. Као сведочанство ужаса којима је сведочила остаје текст Кроз затворе и логоре (Нова жена, Сарајево, октобар 1945), као и серија цртежа Посљедње жртве Јасеновца и Градишке. Једина је сликарка која се одазвала позиву Комисије за утврђивање ратних злочина да на лицу места скицира лешеве који су пловили Савом.
Након ослобођења, враћа се у Сарајево. Члан је Удружења ликовних умјетника БиХ (УЛУБиХ) од његовог оснивања 1945. године. У серији дела приказује рушевине ратом разореног града. Ратни циклус завршава сликом Пролеће у рушевинама. Од краја октобра 1945. почиње да ради као професор сликарства у тек основаној Државној школи за сликарство и умјетне занате.
У периоду између 1945. и 1951. у њеним делима доминира тема жена радница. Од 1950. враћа се интимним темама, међу првима ће на деветој изложби УЛИБиХ-а 1950. године изложити два акта. Приметно је враћање акту, ентеријеру и мртвој природи. Боја, светлост и концентрација на форму важна су обележја сликарства Милице Тодоровић у последње три деценије њеног стваралаштва. Разбијена композиција видљива је на сликама Фрагменти Дубровника (1968) и Рано љето (1968).
Излагала је на великом броју колективних изложби, а од самосталних изложби издвајају се: Галерија УЛУС (Београд, 1954), Изложбени павиљон (Сарајево, 1962), Галерија југословенског портрета (Тузла, 1974), Изложбени павиљон (Сарајево, 1975), Умјетничка галерија (Бањалука, 1977).
Члан Академије наука и умјетности БиХ постала је 1969, а члан ван радног састава Српске академије наука и уметности 1978. године.
За свој рад примила је многе награде и признања, међу којима су: Шестоаприлска награда града Сарајева (1959), Двадесетседмојулска награда СР БиХ (1962), Награда ЗАВНОБиХ, Награда АВНОЈ-а (1976), Орден заслуга за народ са златном звездом и Орден рада са црвеном заставом.
Преминула је 10. октобра 1981. године у Сарајеву.