Српска академија наука и уметности, попут националних академија у другим срединама и примерено обавезама и задацима, представља институцију својеврсног традиционализма и готово пожељне конзервативности. Међутим, само традиција која је спремна да се самосвесно мења у ослушкивању времена и потреба средине из које је потекла, има шансу дуготрајности – искуство које САНУ има. Стога САНУ захтева однос који поштује њене устаљене и установљене механизме, грађене на искуству, мудрости и грешкама претходника. Али САНУ захтева и однос који ће јој омогућити да уочи и препозна преломне тренутке у токовима времена и прекидима или убрзањима историјских и друштвених збивања, научним и уметничким токовима и, у мери у којој може, учествује у промени околности и обичаја који успоравају или релативизују активности и улоге које САНУ има и врши у овој средини и у одређеном времену.

Иако дефинисана као „највиша научна и уметничка установа у Републици Србији“, САНУ је у испуњавању своје улоге и задатака увек имала свест да је део мреже организација и појединаца и да је неопходно да стално продубљује отворену и искрену комуникацију са постојећим државним, националним, научним, уметничким, образовним и другим институцијама. Укратко, САНУ ради у средини и за средину која ју је изнедрила на основама које су утемељили њени оснивачи 1841. године, обогаћујући своје садржаје и правце деловања када превагне уверење да је то на добробит „народа Републике Србије и државе“, како најпрецизније наводи Закон о САНУ.

 

ВЛАДИМИР С. КОСТИЋ
председник Српске академије наука и уметности