 | ДАВИД АЛБАХАРИ |
члан ван радног састава
Одељење језика и књижевности
Рођен је 15. марта 1948. у Пећи. Основну школу и гимназију завршио је у Земуну.
Студирао је енглески језик и књижевност у Загребу. На књижевној сцени дебитује 1973. године са збирком прича Породично време. Критика и читалачка публика већ у његовим првим делима препознају један од најдаровитијих ауторских гласова тадашње југословенске књижевности.
За књигу прича Опис смрти (1982) добио је Андрићеву награду, а за књигу прича Пелерина (1993) награде „Станислав Винавер“ и „Бранко Ћопић“.
У периоду између 1973. и 1994. године радио је у редакцијама више београдских и новосадских часописа и издавачких кућа – Видици, Књижевна реч, Писмо, Културе Истока, Политика, Мезуза, едиција Прва књига Матице српске.
Роман Мамац, у којем обрађује неке од главних тема свог стваралачког опуса, као што су породична историја и Холокауст, овенчан је НИН-овом наградом за најбољи роман 1996. године, као и наградама „Народне библиотеке Србије“, „Балканика“ и „Мост Берлин“. Тему породичне хронике кроз причу о оцу обрадио је и у роману Цинк (1988), док се тема Холокауста јавља у многим његовим делима, а посебно у роману Гец и Мајер (1998).
За члана ван радног састава Српске академије наука и уметности изабран је 2006. године. Био је члан Српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва.
Од 1994. до 2012. године живео је у Калгарију, у Канади.
Бавио се и књижевним превођењем. Преводио је дела Сола Белоуа, Владимира Набокова, Маргарет Етвуд, Исака Башевиса Сингера и Томаса Пинчона. Такође, превео је и драмске текстове Сема Шепарда, Керил Черчил, Саре Кејн и Џејсона Шермана.
Објавио је двадесет збирки прича и петнаест романа, као и четири књиге есеја. Дела су му преведена на многе светске језике.
Својим богатим опусом, који одликује изразита иновативност на стилском плану, стекао је статус култног писца југословенске и српске књижевности.
Преминуо је 30. јула. 2023. године у Београду.