Преминули домаћи члан

ВОЈИСЛАВ АВАКУМОВИЋ

Авакумовић Војислав
Одељење за математику, физику и гео-науке
Математичар
Земун, 12. 3. 1910 – Марбург на Лани, 19. 8. 1990, сахрањен у Сремским Карловцима

Рођен је 12. марта 1910. године у Земуну.  Након завршеног основног и средњег образовања у Земуну, а потом краткотрајног студирања уметности у Риму, уписао је 1929. године Техничку високу школу у Берлину — Шарлотенбургу, где је студирао машинство, нарочито ваздухопловство. Међутим, 1931. године, приликом планинарења, задобио је тешку повреду услед пада, због које му је ампутирана десна нога. По савету академика Јована Карамата, 1932. године уписао је студије математике на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Био је прилично неконвенционалан студент, ипак, већ на трећој години студија објавио је свој први научни рад у часопису Comptes rendus de l’Académie des sciences у Паризу, у којем је увео појам правилно ограничених функција, који се и данас користи у математици. Дипломирао је 1938. године, а до тада је већ објавио десет научних радова. Један од њих садржао је основну идеју његове будуће докторске дисертације, коју је одбранио 1939. године. У суштини, био је самоук математичар који је, уз савете и подстицаје академика Јована Карамата, показао изузетан математички таленат.

Његова академска каријера започела је пре Другог светског рата на Техничком факултету Универзитета у Београду. После рата постепено је напредовао до звања ванредног професора, које је стекао 1951. године.

Објављивао је радове и излагао резултате на семинарима  тада новооснованог Математичког института Српске академије наука. Такође је помогао неколицини младих математичара да достигну научну зрелост. Двојица његових ученика убрзо су докторирала. Укупно је био ментор осморици докторанада. Тројица његових ученика касније су постали чланови три различите академије наука и уметности у некадашњој Југославији, док су остали постали угледни професори на различитим универзитетима у Немачкој и Сједињеним Америчким Државама.

С друге стране, као неконформиста, спреман да храбро износи своја, обично критичка, мишљења, био је политички неподобан за избор у звање редовног професора на Београдском универзитету. Због тога је прешао на Вишу школу у Новом Саду. Истовремено је прихватио гостујуће место на Универзитету у Сарајеву, где је требало да реорганизује и развије Катедру за математику.

Његови резултати из спектралне теорије Лапласових оператора, објављени 1952. године, убрзо су стекли међународно признање. О њима се расправљало чак и на семинарима Хермана Вајла и Карла Лудвига Зигела на Универзитету Принстон. Уследили су позиви за гостовања на европским универзитетима, међу којима је био и Универзитет у Гетингену, где је боравио у јесен 1958. и током 1959–1960. године.

Иако нерадо, одлучио је да напусти земљу, упркос томе што је 1958. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности. Најпре је радио на Универзитету у Гисену, а потом у Ахену, истовремено руководећи Институтом за примењену математику Истраживачког центра за нуклеарна истраживања у Јилиху. Године 1966. изабран је за редовног професора Универзитета „Филипс“ у Марбургу на Лани, где је остао до пензионисања 1976. године.

Његови резултати из области Тауберових теорема у комплексном домену, асимптотског понашања решења диференцијалних једначина и, нарочито, спектралне теорије елиптичких оператора уврштени су у више познатих математичких монографија.

Био је човек широке културе и разноврсних интересовања, укључујући уметност и књижевност. У младости је писао песме, од којих су неке уврштене у неколико антологија Био је и храбар алпиниста, а у Берлину је освојио титулу универзитетског шампиона у боксу у бантам категорији. У позним годинама поново су се пробудила његова младалачка интересовања, па је насликао бројне аквареле.

Преминуо је 19. августа 1990. године у Марбургу. Према његовој жељи, његова урна положена је на гробљу Черат у Сремским Карловцима, граду његових предака.

Био-библиографски подаци