 | БРАНКО ЋОПИЋ |
Рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима, у Босанској крајини. Рано је остао без оца. Велики утицај на њега имали су деда и стриц. Њихове приче биле су плодоносно семе које је будило машту и откривало један потпуно нови свет.
Током основне школе заволео је књижевност, а та љубав према причама остала је главна нит Бранковог живота. Своје прво дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису Венац 1928. године. Након завршене ниже гимназије у Бихаћу, уследило је школовање за учитеља. Тих година, неколико пута је искључиван из школе због свог бунтовничког држања. Под утицајем Савеза комунистичке омладине Југославије и социјалистичких идеја, отворено је критиковао друштвено-политички систем. Због тога је учитељску школу уписану у Бањалуци, учио и у Сарајеву и Делницама, а завршио у Карловцу.
Током студија на Филозофском факултету у Београду писао је приче за Политику. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и на себе скренуо пажњу књижевне критике када је 1939. године добио награду „Милан Ракић”. Дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.
Други светски рат га је затекао на одслужењу војног рока у Марибору. Прикључио се Народноослободилачком покрету и активно је учествовао у борби све до краја рата. Био је носилац Партизанске споменице 1941.
Након ослобођења радио је у Београду као уредник дечијег листа Пионир, чији је био један од оснивача, а био је и члан редакције Савременика.
Писао је песме, приповетке, новеле, сатиричне приче, романе, а посебно је био цењен као писац за децу. Инспирацију је налазио у мотивима из завичаја, ликовима из младости, догађајима из рата, менталитету друштва и народној традицији. Његова књижевна дела преведена су на преко 30 језика широм света.
Ћопићева Јеретичка прича објављена 1950. године, као својеврсна сатирична критика владајућег система, покренула је лавину осуда од стране представника Комунистичке партије Југославије. Критичко посматрање друштва и времена у коме је живео донело му је изолацију и многе неприлике.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1965, а редовни члан постао је 1968. године.
Из његовог богатог стваралачког опуса, издвајају се: Не тугуј, бронзана стражо, Башта сљезове боје, Доживљаји Николетине Бурсаћа, Орлови рано лете, Магареће године, Пролом и др.
Добитник је бројних награда и признања, међу којима су: Награда Комитета за науку и културу (1947, 1948), Награда Владе ФНРЈ (1949), НИН-ова награда (1958), Октобарска награда Београда (1956), Награда Младог поколења (1964), Награда АВНОЈ-а (1970), Његошева награда (1972), Награда „Скендер Куленовић“ (1978), Седмојулска награда СР Србије (1969), Орден братства и јединства 1. реда, Орден заслуга за народ 1. реда и Орден југословенске заставе са лентом.
Писањем се бранио од тескобе стварности у којој је живео, од свакодневнице која му је бивала све суморнија, све до кобног 26. марта 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.