 | МИХАИЛО (крштено име Michail Walter) ВАЛТРОВИЋ |
Родио се 17. септембра по јулијанском, односно 29. септембра по грегоријанском календару 1839. године у Београду. У родном граду завршио је основну школу, гимназију и природњачки одсек Лицеја. Студије је наставио у Немачкој, као државни питомац, где је у Политехничкој школи у Карлсруеу завршио архитектуру. По повратку у Београд 1866. најпре је радио као архивар у Министарству грађевина, а од 1867. био је професор групе техничких предмета у реалци. Изабран је за професора архитектуре на Великој школи 1875. године. Од 1881. постаје први професор археологије у тада највишој образовној установи у Србији. Исте године именован је за управника Народног музеја.
Оснива Српско археолошко друштво 1883. године и бива изабран за првог председника Друштва.
Стручни часопис Старинар покренуо је 1884. и уређивао га је до 1907. године.
За редовног члана Одбора уметничког Српског ученог друштва изабран је 1870. године. Био је секретар тог одбора у два наврата (1875−1876, 1882). За правог члана Српске краљевске академије изабран је 1887. године. Дужност секретара Академије уметности СКА обављао је од 1892. до 1908. године.
С Драгутином Милутиновићем од 1871. до 1884. систематски је за Српско учено друштво истражио шездесетак средњовековних српских архитектонских споменика на подручју – од Студенице и Жиче до овчарско-кабларских манастира – и направио њихове архитектонске снимке. Уз архитектуру је истраживао и сликарство, скулптуру и примењену уметност. На основу тих истраживања дао је систематски преглед српске средњовековне архитектуре и њену периодизацију, те поставио програмске обрасце пред архитекте савремених цркава који су пројектовали грађевине са обележјима „националног стила“. И сам је пројектовао 1867. две цркве – у Плани и Плавни.
Теренска археолошка истраживања започео је 1882. на подручју Виминацијума. Руководио је археолошким ископавањима римске гробнице у
Брестовику и ископавањима у оквиру испитивања цркве у Љубостињи.
Бавио се и ликовном критиком. Објавио је преко 125 радова из области праисторијске, класичне и средњовековне археологије и историје уметности. Нека од његових најзначајнијих дела су: Грађа за историју уметности у Србији у трећој четвртини XIX века (1874), Православље у данашњем црквеном живопису у Србији I–II (1886), Поглед на стару српску црквену архитектуру (1889).
Био је дописни члан Императорског археолошког друштва у Москви, Хрватског археолошког друштва у Загребу и Царског немачког археолошког
друштва у Берлину.
Поставио је темеље проучавања археологије у Србији.
Залагао се за доношење Закона о заштити споменика културе и старина, а као управник Народног музеја (1881−1905) пружио је велики допринос унапређењу рада ове установе. Увео је савремену музеолошку концепцију на коју су се касније угледали и сви други српски музеји: сталну поставку, израду првих стручних каталога музејских збирки и организацију образовне делатности Музеја кроз предавања и изложбе. Сматра се првим модерним музеологом у Србији
Преминуо је 22. септембра (9. септембра по старом календару) 1915. године у Београду.