Говор академика Љубомира Симовића поводом доделе награде „Медаља САНУ”

Најсрдачније захваљујем на признању којим ме је Српска академија наука и уметности данас почаствовала.  Не могу, међутим, да се не упитам шта оваква признања значе у времену у коме се књиге све мање читају, када се штампају у све мањим тиражима, и када књижевни живот, онакав какав је некада био, и какав памтимо, више не постоји. Књигу потискују нове технологије, што је добило такве размере да су футуролози дошли до закључка да ће књига потпуно ишчезнути. Маршал Маклуан наше време види као последњи чин и крај цивилизације књиге.

Овакви закључци нису остали без одговора. Пратећи развој нових технологија, о судбини књиге су разговарали Умберто Еко и Жан-Клод Каријер. Наслов књиге у којој је тај разговор објављен може се читати као порука: „Не надајте се да ћете се решити књига“.

На основу којих аргумената Еко и Каријер формулишу ову поруку? На питање „да ли ће књига нестати већ због појаве интернета“, Умберто Еко одговара: „Књига је попут кашике, чекића, точка или маказа… Књига је показала колико вреди и не видим како бисмо, за исту сврху, могли направити нешто боље од ње“. Указујући на чињеницу да се „технологија развија таквом брзином да ми данас не можемо да читамо, да видимо, текст написан ма некој дискети или  CD-ROM-у, старом једва неколико година“, Жан-Клод Каријер каже да још увек можемо да читамо текст који је штампан пре пет векова. Он иде и даље, и наглашава да „није чак ни извесно да ћемо у будућности располагати с довољно енергије за функционисање свих наших уређаја… Без струје, све би отишло у неповрат“. И закључује: „С друге стране, књиге бисмо могли да читамо при дневној светлости, или увече, уз свећу.“

Потврду да књиге можемо читати и без струје – ако то већ нисмо знали – добили смо ових дана, на начин који никога није мога обрадовати: у разореним градовима Украјине.

(Отворимо, за тренутак, једну заграду.

Више од столећа пре него што ће један од модерних филозофа закључити да је човек човеку вук, Сава Мркаљ је закључио да је човек човеку страва. У песми коју је, како сам каже, „саставио“ хиљаду осамсто двадесет и неке године, када је „у горњокарловачку боловаоницу доспео побеђен и остављен од свега света“, Сава Мркаљ је написао:

Човек, страва човеку ах! већа,
Гони правду, што је свију срећа,
Гони мир из света сав.
Вук не ломи реч ни веру своју;
Топ и картач не привезу к боју
Анаконда, рис и лав.)

Остављајући ове стихове у заградама међу којима смо их навели, вратимо се разговору између Умербта Ека и Жана-Клода Каријера. У расправи о судбини и опстанку књиге не може нас сасвим задовољити аргументација која се исцрпљује чињеницом да се књига може читати и без струје, при дневној светлости и уз свећу. Нити се нада у њен опстанак може заснивати на евентуалном ишчезавању аудио-визуелног наслеђа. Другим речима, можемо ли наду у опстанак књиге заснивати на њој самој, на њеним вредностима и могућностима, на њеној незаменљивости, независно од свега другог – од нестанка интернета, дискета и паметних телефона. Вратимо се још једном на ону реченицу Умберта Ека: „Књига је показала колико вреди и не видим како бисмо, за исту сврху, могли направити нешто боље од ње“. Бојим се да је проблем у томе што данашњем човеку више није стало до те сврхе. А кад му није стало до те сврхе – ма шта ко под тим појмом подразумевао – онда му није стало ни до књиге која тој сврси служи. Више него све друго – развој технологије, и тако даље – пресудан је наш однос према књизи.

Разлози за онако недвосмислена предвиђања футуролога, и за онако одлучан закључак Маршала Маклуана много су озбиљнији и драматичнији. Разговор на ову тему би могао да нас одведе веома далеко: до климатских промена, до стања у које смо довели ваздух, воду и земљу, реке, мора и океане, до проблема нестанка биљних и животињских врста, чак и до питања опстанка планете на којој живимо. Тешко је из главе избрисати слику оних угинулих китова, који су се, пуни пластичних кеса, насукали на обалу океана. О судбини књиге се може легитимно говорити и у том контексту.

Ипак бих покушао да будем мање песимистичан, и да овај разговор завршим подсећајући на један необичан гест Хорхе Луиса Борхеса. Наиме, на једном од великих скупова ПЕН-а, Борхес је свој говор одржао изговарајући, од почетка до краја, само једно име: Шекспир, Шекспир, Шекспир, Шекспир, Шекспир… То и данас допире до нас, као одговор, као аргумент, као порука и опомена.

 

Београд, 18. новембра 2022

Љубомир Симовић