Поређење истраживача према наукометријским показатељима – Хиршов индекс
С обзиром на то да се у дневној штампи у последње време појавило неколико натписа у којима се помиње Хиршов индекс и указује на његов значај при оцени квалитета научника осетили смо потребу да о овом наукометријском критеријуму кажемо неколико речи.
Истраживачи за своја најважнија достигнућа обично добијају одговарајуће награде и признања, постају чланови националних или струковних академија наука, учених друштава, струковних удружења. Ова признања се не додељују на основу наукометријских (библиометријских) показатеља (број радова, број цитата, импакт фактор часописа итд.), већ на основу експертског мишљења појединаца или одговарајућих тела. Мада може да буде и субјективно, експертско мишљење је најбољи начин за оцену квалитета и значаја научног дела.
Квалитет објављеног научног чланка у наукометрији (дакле кроз нумеричке показатеље) одређује се према фактору утицаја часописа у коме је чланак објављен – импакт фактора часописа, и одјека који је чланак изазвао у научној јавности, који се квантификује преко броја цитата.
Наукометријски показатељи и експертско мишљење су у релативно доброј корелацији. У прошлости су предлагани различити нумерички критеријуми за оцену квалитета научних радника /1/:
- Укупан број радова (мери продуктивност, не мери важност и одјек радова),
- Укупан број цитата (мери укупан одјек; може бити узрокован малим бројем „великих хитова“, на којима је тешко проценити допринос кандидата који је један од коаутора на дугој листи аутора тог рада; не разликује цитираност прегледних радова од цитираности оригиналних научних радова итд).
- Цитираност по раду (омогућује упоређивање истраживача различите старости; награђује ниску, а кажњава високу продуктивност).
- Број „значајних радова“ (одређен као број радова са више од, на пример, 10 цитата) елиминише недостатке претходних критеријума. Даје слику ширине одјека резултата истраживача.
- Број цитата, на пример, првих пет највише цитираних радова (елиминише многе од напред наведених недостатака; није један број који је лако утврдити и упоређивати га).
Елегантно решење за оцену научног квалитета истраживача (њихове продуктивности и одјека њихових радова) предложио је 2005. године Хорхе Хирш /2/, физичар Универзитета у Калифорнији увођењем тзв. h – индекса. Истраживач има индекс h ако h радова од укупног броја његових радова N има најмање h цитата, сваки. Сваки од осталих радова истраживача (N-h) има мање од h-цитата: h-индекс мери ширину одјека научног рада појединца и углавном елиминише напред наведене недостатке нумеричких критеријума.
За кратко време овај индекс постао је веома популаран међу истраживачима у природним наукама, медицини, математици и у техничко-технолошким наукама. Треба напоменути да је потпуно без значаја за хуманистичке науке и већи део друштвених наука које се дефинишу као ”идентитетске науке”. Хиршов предлог довео је до појаве великог броја других нумеричких показатеља али ниједан од њих није постао конкуренција h-индексу. Од 2005. до данас укупно је објављено 610 научних радова (према WoS бази) који за кључну реч имају Хиршов индекс. У њима се указује и на недостатке h-индекса, као на пример:
- h-индекс је само број, који не говори о величини открића, оригиналности приступа, ауторског доприноса у случају коауторских радова, чак ни о томе да ли је резултат тачан или погрешан, а што је могло изазвати велику цитираност;
- h-индекс зависи од области истраживања. Политика цитирања се разликује не само од области до области већ и унутар појединих научних дисциплина. Највећа цитираност је у области
молекуларне биологије и генетике, а најмања у области математике /3/. На пример, ако се узме да један физичар има 1000 цитата, то одговара броју од 2272 цитата истраживача у области молекуларне биологије и генетике, 1785 цитата у области неуронаука, 625 цитата у области друштвених наука, 588 у инжењерским дисциплинама (које нису интердисциплинарне) и 546 цитата у области математике. Према томе, веома је погрешно упоређивати истраживаче из различитих научних дисциплина и области према вредности h-индекса. Ако је у некој области, одређена подобласт део интердисциплинарних наука, нумерички показатељи су далеко већи од просека у тој области; - h-индекс не решава питање поделе заслуга код чланака с више аутора. Аутори коауторских чланака подједнако су вредновани без обзира на број коаутора и њихов допринос објављеном чланку. То је посебно упадљиво у случају радова из физике елементарних честица где поједини чланци имају и 3000 коаутора, као и у радовима из медицинских клиничких испитивања која по правилу имају велики број коаутора (преко 100) и велику цитираност. Сам Хирш указао је на велику слабост свог индекса по питању коауторских радова и 2010. године предложио је ћ-индекс /4/, који из h – листе радова изузима оне коауторске радове чији коаутори имају већи h индекс од разматраног аутора. Значи у бројање се узимају само они коауторски радови који имају коауторе с мањим h-индексом. И овај прилаз се показао као непрактичан у случајевима када су сарадници са мањим h- индексом први аутори на чланку, што значи да су готово цео посао око истраживања и објављивања чланка они одрадили, па би, на овај начин, били кажњени за рад уз научну звезду са великим h-индексом. Још увек није нађен начин како да се награде носиоци посла од оних који су се ту нашли. То ће бити могуће тек када се уведе пракса да се и процентуално исказује допринос коаутора сваком објављеном раду;
- h-индекс показује наклоност према старијим истраживачима (искуство – велика продуктивност) а не ка сјајним младим научницима, не истиче изузетне истраживаче који су објавили мали број чланака, а прикупили велики број цитата.
И поред тога, h-индекс може да укаже на добре научнике па се неформално веома широко користи. Откако су цитираност радова и Хиршов индекс постали веома распрострањено мерило оцене квалитета научника приметан је општи пораст (инфлација) цитираности. Тако на пример, максимум расподеле h-индекса нобеловаца који су добили Нобелову награду из физике у периоду 1985-2005. кретао се између 35 и 39 када је Хирш предложио овај индекс /2/. Данас се ова вредност h-индекса среће и код истакнутих истраживача далеко од нобеловског квалитета. Посебно је висока вредност овог индекса у биомедицинским наукама где h-индекс појединаца достиже вредности и до 200.
Пораст цитираности настаје и као резултат раста самоцитата (којима се увећава h-индекс), договора између „пријатељских група“ истраживача о међусобном цитирању, инсистирања уредника часописа на цитирању чланака објављених у његовом часопису, инсистирања рецензената на цитирању њихових објављених чланака. Такође је присутан и тзв. Матејев ефекат /1/ (Јеванђеље по Матеју, Мт.25:29): „Јер сваком који има, даће се, и претећиће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега“. У погледу цитираности он означава „лењост“ истраживача да потраже одговарајућу референцу. Уместо тога цитирају референцу која већ има највише цитата, сматрајући да ће на тај начин најмање погрешити.
На крају, истичемо да је експертско мишљење незаменљиво у оцени кандидата јер оно подразумева и анализу листе публикација и цитата баш по питању мањкавости оцене истраживача на основу h-индекса, која је најдрастичнија код коауторских радова.
Захваљујем се академику Стевану Пилиповићу на драгоценим саветима и сугестијама.
Литература:
/1/. Зоран В. Поповић: „Како написати и објавити научно дело“, Академска мисао, Београд 2014.
/2/. J. E. Hirsch:“ An index to quantify an individual’s scientific research output“, PNAS, 102 (46), 16569 (2005).
/3/. J. E. Iglesias, C. Pecharroman: „Scaling the h-index for different scientific ISI fields“, Scientometrics, 73 (3), 303 (2007).
/4/. J. E. Hirsch:“An index to quantify an individual’s scientific research output that takes into account the effect of multiple coauthorship“, Scientometrics 85, 741 (2010).
Академик Зоран В. Поповић