Преминуо академик Љубомир Максимовић

Српска академија наука и уметности (САНУ) са великом жалошћу обавештава јавност да je 6. новембра 2026. године, у Београду, у 88. години, преминуо академик Љубомир Максимовић (Скопљe, 27. новембра 1938), један од наших најзначајнијих византолога и професор емеритус Универзитета у Београду.

Главне области његовог научног истраживања, у којима је пружио изванредан допринос развоју наше историјске науке посебно византологије, биле су: српско-византијски односи, друштвене и државне структуре Византије, владарска идеологија и политичка теорија средњовековне Србије.

Дипломирао је на Групи за историју Филозофског факултета у Београду 1961. године. На истом факултету, 1965. године, одбранио је магистарски рад „Политичка улога Јована Кантакузина после абдикације (1354–1383)“ под менторством академика Георгија Острогорског. Докторску дисертацију „Византијска провинцијска управа у доба Палеолога“ одбранио је 1971. године, такође под менторством професора Острогорског. Стручно се усавршавао као стипендиста грчке владе (1967/68), потом Фондације Александар фон Хумболт (1976/77, 1994. и 2011) и Фондације А. Онасис (1998).

Током 1961. почиње да ради као књижничар, а затим библиотекар на Семинару за византологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања: за асистента на Катедри за византологију изабран je 1962. године, у звање доцента 1971, за ванредног професора 1978, а у звање редовног професора 1986. године. Дужност шефа Катедре и Семинара за византологију обављао је од 1994. године. Такође, на Филозофском факултету у Београду био је продекан (1983–1985), управник Одељења за историју 1998/99, а потом и декан (1994–1996). Пензионисан је као редовни професор и шеф Катедре за византологију Филозофског факултета у Београду 2006, а наредне године изабран је за првог професора емеритуса Универзитета у Београду.

Паралелно са наставничким обавезама у Београду, проф. Максимовић је био ангажован и на другим универзитетима и у научним институтима у иностранству. Био је гостујући професор на постдипломским студијама у Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales у Паризу, као Directeur dʼEtudes, у току једног семестра 1982. године, гостујући професор на постдипломским студијама у Max-Planck-Institut für europäische Rechtsgeschichte у Франкфурту на Мајни академске 1987/88. године, као и на Универзитету у Келну на редовним студијама 1988. године, и на Универзитету Крита 2002. године на постдипломским студијама. Био је стални гостујући професор на Универзитету у Источном Сарајеву од 1999. до 2008. године.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног 2009. године. У оквиру Академије обављао је многе важне функције. За секретара Одељења историјских наука први пут је изабран 2011. године, а други пут 2024. Уређивао је Глас Одељења историјских наука (2012–2016). За потпредседника САНУ за друштвене и хуманистичке науке изабран је 2015. године, а на исту функцију поново је изабран 2019. године. Током периода вршења ове дужности до 2023. године био је члан Извршног одбора САНУ.

Као потпредседник САНУ, у оквиру сарадње са другим установама, наставио је да се бави унапређењем образовања и науке. Тај рад обављао је и у оквиру Академијског одбора за образовање (2015) и Мешовитог тела за сарадњу САНУ и Универзитета у Београду (2012–2015), односно Академијског одбора за праћење стратегије научног развоја (2017), Академијског одбора за високо образовање (од 2020. до марта 2026) и Академијског одбора за науку (од 2020. до марта 2026). Такође, био је председник Византолошког одбора САНУ од његовог оснивања 2015. године, као и члан Хиландарског одбора и Академијског одбор за српско питање. У оквиру Академије био је руководилац пројекта „Византолошке теме“, а потом и пројекта „Држава и друштво у Византији“. За секретара Одељења историјских наука САНУ поново је изабран 2024. године.

Дужност директора Византолошког института САНУ обављао је од 1998. до 2022. године, као и уредника Зборника радова Византолошког института (ЗРВИ). Године 2023. изабран је за председника Научног већа Византолошког института САНУ. Од 1998. до 2018. био је председник Српског комитета за византологију, а од 2018. његов почасни председник.

Био је члан Управног одбора Матице српске од 2016. године. Такође, био је члан више иностраних научних тела или организација: потпредседник Association Internationale des Etudes Byzantines (1996–2006), а од 2006. године и почасни потпредседник ове асоцијације, члан Међународног комитета за унапређење ћирило-методијевских студија (Солун, од 1996), дописни члан Центра за византијске студије Аристотеловог универзитета (Солун, од 2014), члан Британског друштва за унапређење византијских студија (од 1998), као и члан Научног савета Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Софији (од 2000).

За дописног члана Атинске академије изабран је 2001. године, затим за члана Европске академије природних и хуманистичких наука и уметности у Паризу (Académie Européenne des Sciences, des Arts et des Lettres) 2005. године, а члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу постао је 2015. године.

Аутор је више од 200 чланака и многих студија, публикованих у Југославији, Србији, Грчкој, САД, Француској, Холандији, Немачкој, Аустрији, Италији, Бугарској, Русији и Великој Британији. Из његове богате библиографије издвајају се монографије: „Византијска провинцијска управа у доба Палеолога“ (објављена докторска дисертација, Београд, САНУ, 1972), „Град у Византији. Огледи о друштву позновизантијског доба“ (Београд 2003), „Византијски свет и Срби“ (Београд 2008, 2009), „Огледи о политичкој моћи у Византији – чиниоци и ослонци“ (Београд 2013).

За свој научни допринос добио је многа угледна признања: Октобарску награду Београда (1973), Научни орден са плавом траком Универзитета у Софији (1989), почасни докторат Универзитета у Атини (1999). Награду за животно дело „Владимир Ћоровић“ примио је од Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и СО Гацко 2011. године. Исте године је примио и Плакету Универзитета Источно Сарајево. Од 2020 године био је почасни члан Хришћанског археолошког друштва из Атине, „као знак признања за велики допринос истраживању византијске цивилизације“. Академија наука и умјетности Републике Српске доделила му је Златну медаљу 2023. године.

Својим научним и педагошким радом оставио је неизбрисив траг у развоју византологије, а пружио је изванредан допринос у институционалном јачању и раду Српске академије наука и уметности.