Редовна годишња скупштина САНУ:
Беседа академика Зорана Кнежевића, председника САНУ

Често смо у прилици да чујемо људе како се вајкају да су времена тешка, или у најмању руку сложена. И заиста, када се осврнемо на прошлост, у својим појединачним, личним историјама засигурно ћемо наћи нека раздобља када смо се, упркос свему, добро осећали и били, како се то обично каже “срећни”. Не треба посебно наглашавати да је тај осећај за многе, мада не обавезно и за све нас овде, најчешће везан за давно прохујало време наших младости. Када, међутим, размишљамо о колективној прошлости људске врсте, народа или неке уже блиске нам заједнице, пре ћемо се суочити са раздобљима испуњеним ратовима, економским кризама, епидемијама, еколошким катастрофама, људским трагедијама и свим оним што нас и доводи до тога да времена генерално доживљавамо као тешка. Нису, наравно, сва времена подједнако тешка, али се понекад, можда и уз дозу песимизма примереног животном добу, човек напросто упита, да ли је икада и било неког раздобља које бисмо могли назвати лаким. Живимо ли ми и сада у тешком времену, времену обележеном грмљавином ратних бубњева и претећим глобалним поделама, времену трагедија које по ко зна који пут нису ни нас мимоишле: живимо; шта нам је чинити у таквим временима: ако се држимо Андрићевог непрестаног “исправљања кривих Дрина”, носити се с њима, што, бар када је Академија у питању, рекао бих, и чинимо.

. . .

Умни људи одвајкада су размишљали о положају и улози интелектуалца у друштву, нарочито у поменутим “тешким” временима, а тим и сличним питањима баве се и данас. Пре неколико месеци у САНУ је тако одржан научни скуп посвећен интелектуалцима јуче и данас, на којем су разматрана управо ова, али и још нека повезана питања. Да ли се и до каквих одговора дошло читаћемо, надам се, у зборнику радова конференције, који је у припреми и који ће Академија ускоро објавити. На скупу су говорили они који су без сумње позванији и квалификованији од мене да расправљају на ове теме, али ми дозволите да бар овом приликом, са фокусом на Академију, понешто и сам додам.

Полазећи од тога да је савремени човек, захваљујући пре свега коперниканском поимању света, али и достигнућима науке, да поменем у том контексту само одређивање за наш Универзум специфичне вредности бездимензионе константе фине структуре као истинске опште особине света, увелико постао свестан онтолошких противречности антропоцентричне парадигме, била она теолошког или натуралистичког порекла, дакле човека као савршене креације натприродног творца или коначног и највишег достигнућа природне еволуције, постављају се пред врсту homo sapiensa бројна питања, од којих је горе поменуто питање улоге интелектуалца само једно, мада не и најмање важно. Могао бих, нарочито у светлу недавних трагичних догађаја који су нас до темеља потресли, додуше са извесном резервом, ту да се сложим са неким футуролозима и еволуционим биолозима, који сматрају да је, ако се ништа не промени, највероватнија будућност човечанства самоуништење као последица постојања свести у човека, односно њој иманентног развоја културе у ширем смислу или научног и технолошког развоја у ужем. Тај, са еволуционог становишта муњевити развој, наш, у давној прошлости формирани и биолошким датостима ограничени когнитивни апарат, не може да савлада, што код људске јединке доводи до све учесталијег неразумевања све комплекснијег окружења и свесног или несвесног бекства у ефемерност и површност, односно уласка у зачарани круг постепеног интелектуалног и моралног закржљавања, на колективном плану повезаног са, рецимо, убрзаном деградацијом образовног система.  Према тим црним прогнозама надаље нам прети нека врста  “пандемије” тупости и у коначном крах човечанства као неминовни исход. Оно што би вероватно уследило после тога, опет како неки футуролози тврде примењујући еволуциони принцип, је да ће опстати најадаптабилнија, тј. постхумана “цивилизација”  машина и вештачке интелигенције, што нас, у крајњој линији, очигледно више и не би дотицало.

Истовремено, разни аутори дају и разна виђења могућности избегавања овакве судбине: сви углавном сматрају да је потребна радикална промена културолошког обрасца уз подизање свести о значају знања, ја бих додао, и стваралаштва уопште, измењени однос према природи и рационална употреба науке, коренита трансформација међусобних односа на индивидуалном плану и организације друштва са циљем умањења нивоа тензија и агресије, итд. Једном речи – неоходно нам је осмишљавање потпуно новог света – да парафразирам поруку из прошлогодишње беседе мог претходника. Могло би се описаном “сценарију” уважених мислилаца цепидлачки замерити понеко неизбежно поједностављење, може се списку њихових “лековитих” мера додати још ставки, но, није ли овакав рецепт, бар у начелу, управо оно ка чему би требало да се усмере наши интелектуални напори, укључујући и Академију. Улога је то, наравно не и једина, која би, чини ми се, била примерена сваком савременом, хуманистички опредељеном, интелектуалцу. Нема гаранције да ћемо у тој улози и са таквом агендом заиста и успети, нарочито ако прихватимо песимистичку тезу да је реч о тешко остваривом циљу, но, враћајући се опет Андрићу, нико исто тако не каже ни да треба да престанемо да покушавамо.

. . .

Где је ту онда у садашњем тренутку и датим околностима наша Академија? Као и свака институција ове врсте, кућа високих стремљења и специфичног друштвеног статуса и она види себе у једној помало амбивалентној улози коју, с разлогом, сама себи прописује: улози радној и почасној, чему, ако ћемо право, нема шта да се замери. На успех или неуспех Академије у креирању друштвене свести, на њен већи или мањи утицај на друштвене токове, научни и уметнички углед, она у највећој мери сама утиче, својим радом и активностима које спроводи, вредностима које промовише и стандардима које примењује. Рекао бих да су у претходном периоду у том смислу учињени значајни позитивни помаци, за шта треба одати дужно признање претходном руководству Академије, на челу са председником Владимиром Костићем. Академија је, како и доликује, постала узорна, добро организована, функционална установа и неупитни центар културног, научног, уметничког и, уопште, интелектуалног живота у нашој средини.

Природно се, онда, као добар и разуман пут којим Академија треба да иде у наредном периоду наметнуо “рационалан и реално остварив континуитет рада и активности Академије”, што је било и основно опредељење Програма који сам имао част да представим на предизборној конференцији чланова САНУ. Тај Програм је, као што знамо, на протеклим изборима добио већинску подршку чланства, па његово остварење видим као најважнији задатак који смо добили ја и моји сарадници и на чему ћемо се у пуној мери ангажовати у циљу даљег унапређења свих оних, за Академију и друштво у целини, важних и корисних досадашњих постигнућа.

. . .

Дозволите ми да се у наставку укратко осврнем на протекле изборе за руководство Академије. Оцена коју сам већ у више наврата изнео да је Изборна скупштина протекла у демократском духу и у атмосфери међусобног поштовања и уважавања, мислим да на најбољи начин потврђује чињеницу да је Академија остала верна себи, својој демократској традицији и достојанству. Исход избора, такав какав је, обезбедио је, како ја то разумем, новом руководству пуни легитимитет и јасну подршку програму који треба да спроводи. Користим прилику да се још једном захвалим свим члановима САНУ на најширем могућем одазиву и учешћу на изборима.

Ако је завршни чин изборног процеса заиста протекао овако како сам га управо описао, не би се, на жалост, исто могло рећи и за оно што се дешавало у једном дужем периоду који је претходио изборима. Премда је, по мом сазнању, највећи део јавности и медија у Србији коректно и са респектом пратио изборну трку у САНУ, имали смо сви прилике да се уверимо да је један мали део, пре свега електронских медија, водио безобзирну кампању најгоре врсте у циљу дезавуисања “непожељних” кандидата, али и неких угледних чланова Академије који су их подржали. Недостаје речи којима би човек на прави начин могао да осуди то што је написано и изречено, али и да изрази дубоко огорчење према онима који су иза тих напада стајали, [ван, али, не заваравајмо се, и унутар Академије], који су их инспирисали и спроводили. Било, не поновило се, поштоване колеге,  ако нам је до Академије стало!

. . .

Како је од преузимања дужности новог руководства Академије  прошло мање од два месеца, очигледно је да још није дошло време да се дају било какве утемељене оцене везане за рад Академије у протеклом периоду. Дозволите ми зато да само укратко изнесем једно лично, можда помало и претенциозно, запажање, и поменем такође само неке најважније активности којима смо, стицајем околности, до сада посвећивали највише времена. Запажање се односи на утисак који, надам се, делим са вама да је успешно остварен један мање-више “безболан” трансфер управљачке функције и да се у раду Академије препознаје јасна непрекинута нит која се надовезује на претходни период. Све планиране активности се остварују, Академија нормално послује, нема већих проблема, кашњења или одлагања бројних догађања у нашој кући, што, рекао бих, сведочи о најмање две ствари – да је Академија добро организована у оперативном смислу и свесна својих обавеза и да наше службе добро обављају своје задатке.

 

Што се, пак, ангажмана руководства тиче, сем редовног извршавања обавеза које су део Академијине редовне делатности, посебну пажњу посветили смо отклањању застоја у финансирању САНУ, до којег је дошло због системских промена начина финансирања тзв. директних корисника републичког буџета. Са задовољством могу да вас обавестим да је за тај проблем нађено прихватљиво привремено решење, с тим да ће се у наредном периоду са надлежним органима усагласити трајно решење које треба да обезбеди да Академија може и надаље нормално да послује у складу са законским прописима и редовно подмирује све своје потребе и обавезе.

Највише пажње у протеклих педесетак дана посветили смо, у складу са јасним опредељењем изнетим у предлогу нашег Програма рада и обавезама пренетим из претходног периода, међународној сарадњи САНУ са другим академијама. Први контакт и прву посету уопште у новом мандату, Извршни одбор САНУ је остварио са руководством Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) у Бањалуци, затим је трочлана делегација ИО САНУ (Кнежевић, Марковић, Пилиповић) боравила у радној посети Црногорској академији наука и умјетности у Подгорици, да би коначно двочлана делегација САНУ (Кнежевић, Грковић Мејџор) присуствовала свечаној академији поводом Дана Аустријске академије наука у Бечу.  Све три посете искоришћене су за договоре о конкретним облицима сарадње која је у сва три случаја раније формализована у оквиру потписаних споразума између академија, при чему су усаглашени начини и правци даљег развоја билатералне научне и уметничке сарадње и реализације заједничких пројеката, скупова, изложби, концерата и слично. На нама је сада да све те отворене могућности и искористимо.

. . .

Желео бих на крају да се осврнем и на предстојеће изборе за нове редовне и дописне чланове Српске академије наука и уметности. Они ће бити одржани наредне године, док је ова година посвећена припремама  избора и евентуалним променама Статутом и Упутством дефинисаних изборних правила и процедура. Бројке које забрињавају о бројном стању чланства Академије чућете нешто касније од потпредседника Поповића, ја ћу само да напоменем да нас је данас мање него што нас је било у мају 2021. године, да је у току претходне две године преминуло 13 наших чланова, дакле исто толико колико је дописних чланова изабрано на изборима 2021. године, од чега 9 у периоду након тих избора. Српска академија наука и уметности се, дакле, суочава са падом броја чланова из једног јединог разлога – недовољног броја нових чланова које бирамо. Академија истовремено постаје све старија, што би ускоро могло да доведе и до неизбежног смањења активности услед недостатка чланова који их могу реализовати. Ако проблемима смањења укупног броја чланова и укупног старења Академије додамо и критично мали број чланова у Одељењу друштвених наука, односно несразмерно мали број жена у нашем чланству, постаје јасно да на предстојећим изборима треба треба имати довољно и мудрости и свести како бисмо ову нашу неповољну ситуацију бар почели да поправљамо. Чврсто сам убеђен, поштовани чланови САНУ,  да нема разлога да тако и не буде.

25. маја 2023. године