 | МИЛУТИН (МЛАЂИ) ГАРАШАНИН |
Рођен је 11. септембра 1920. године у Београду, где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је 1946. године на Филозофском факултету у Београду, на Групи за класичну филологију са археологијом. Докторирао је на Филозофском факултету у Љубљани, 1950 године, са дисертацијом „Хронологија винчанске групе“.
Кратко време обављао је дужност управника Музеја града Београда (1945−1946), наредне четири године радио је као археолог у Народном музеју у Београду. Постао је научни сарадник Археолошког института САН 1950. године. За ванредног професора Филозофског факултета у Београду изабран је 1957, а за редовног професора 1963. године. Предавао је археологију и на Универзитету у Новом Саду, као ванредни професор. У два наврата током школске 1959/1960. и 1967/1968. године одржао је серије предавање из праисторије Балкана на универзитетима у Марбургу на Лани и Хајделбергу.
Тежиште његовог научног интереса било је у области праисторије и протоисторије, од неолитског периода, преко прошлости палеобалканских народа до римског периода. Руководио је низом археолошких истраживања у Србији и Македонији од којих су најважније: Бубањ код Ниша, Брзи Брод, Рађевина, Радање и Вршник код Штипа. Низ година руководио је археолошким ископавањима античког града Scupi. Од 1979. године руководио је систематским ископавањима на римском кастелу Понтес (Трајанов мост) на подунавском лимесу у Србији.
За дописног члана САНУ изабран је 1963. године, а за редовног члана 1976. године. У оквиру Академије обављао је дужност секретара Одељења историјских наука (1977), као и генералног секретара (1977−1981).
Био је редовни члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине, Македонске академије наука и уметности, почасни члан Баварске академије наука, почасни члан Немачког и Аустријског археолошког института, члан Института за праисторију Италије, члан Сталног савета Међународне уније за праисторију и протоисторију, председник Међународног савета за филозофију и хуманистичке науке, потпредседник Међународног удружења за проучавање југоисточне Европе (AIESEE) при Унеску.
Самостално и као коаутор објавио је девет монографија. Аутор је преко 500 стручних и научних радова, студија, чланака. Међу његовим делима, поред поменуте докторске дисертације, као најзначајнија издвајају се: Праисторија на тлу СР Србије и Неолит и бронзано доба Србије и Македоније. Један је од аутора студије Историја Црне Горе. Био је и члан Комисије за објављивање културне историје света при Унеску, у којој је и један од аутора првог тома Праисторија југоисточне Европе. Из његовог богатог уредничког опуса посебно се издваја монографија Праисторија југословенских земаља II и IV, где је био и аутор великог броја текстова.
За свој научни рад примио је многа признања и награде, међу којима су: Тринаестојулска награда (1968); Седмојулска награда (1987); Специјална награда поводом прославе 150. годишњице Народног музеја у Београду (1994). Додељен му је почасни докторат Универзитета у Букурешту 1996. године.
Био је један од доајена југословенске и српске археологије. Својим научним, истраживачким и педагошким радом дао је изузетан допринос у археолошком проучавању југоисточне Европе.
Преминуо је 4. априла 2002. у Београду.