Академик Рајко Томовић – научник за сва времена
Одломци из текста академика Дејана Б. Поповића, дугогодишњег блиског сарадника академика Рајка Томовића
Мој први професионални сусрет са академиком Томовићем је био средином седамдесетих година прошлог века. Био сам асистент на предмету Механика, а професор Рајко Томовић ме је у ходнику Електротехничког факултета опуштено, без икаквог увода, питао: „Да ли ти умеш и хоћеш да пројектујеш ортозу?“ Никада пре тога нисам чуо реч ортоза, али сам му спремно, у свом уобичајеном оптимизму, одговорио: „Не знам шта је ортоза, али хоћу и умећу чим научим шта треба да урадим“, и наставио: „Да ли можете да ми кажете шта је ортоза.“ Одговор који сам добио је био убедљив: „Не знам, па зато и тражим сарадника да то уради“.
То ми се јако допало и зажелео сам да то буде тренутак укрцавања на узбудљиво путовање у непознато у области развоја система човек-машина. Био сам у праву, пловили смо скоро тридесет година на разним бродићима и бродовима уз карактеристичне буре и олује, а ретко и бонаце, али све то на упознавању и проналажењу нових светова. Мени је после његовог одласка остало да могу са поносом да кажем: „Мој професор је био Рајко Томовић“.
…
Рајко Томовић је 1. новембра 1919. године рођен у малом пограничном месту на самом југу данашње Мађарске у месту Баја од оца Мирка и мајке Ирене Баста. Већ као ученик показао је интересе и способности и уз рођеног брата који јe такође био веома даровит остао запамћен у познатој државној гимназија у Сомбору.
По матурирању 1938. године Рајко Томовић се уписује на Технички факултет Универзитета у Београду. Његово школовање прекида Други светски рат. Као истакнути антифашистички борац, ухапшен је и проводи дуг период у концентрационим логорима, прво на Бањици и Старом сајмишту, да би затим доспео у руке Гестапоа и био пребачен у Трепчу, где је до пред краја рата радио по казни. Успева да побегне и прикључује се партизанима. Непосредно после рата, завршава прекинуте студије (1946) са највећим оценама.
…
Важни је рећи да је академик Рајко Томовић успешно успевао да остане ван професионалног колосека политике, али са значајним утицајем на политичаре што је у социјалистичкој земљи било кључно у различитим турбулентним временима. Био је космополита и потпуно интегрисан у укупно образовно-научну заједницу која се формирала тих послератних година. Тешко је наћи парњака у успешности грађења мостова за научну и стручну сарадњу тада потпуно подељеног света на комунистичке и капиталистичке земље. Он у овом послу није био усамљен, већ је имао подршку како једног броја људи са разних универзитета и научних института у Југославији, тако и политичког врха до највишег нивоа.
Паралелно са приљежним радом на докторату, академик Томовић је успео да повеже домаће са престижним научним институцијама у тадашњем Социјалистичком Совјетском Савезу Русије (СССР), а затим и научним организацијама у најразвијенијим државама Европе и Северне Америке. Радио је у периоду између 1950. и 1952. године ван Универзитета. Прво у Министарству енергетике, а затим у Институту за нуклеарна истраживања у Винчи. Његов истраживачки рад био је усмерен ка аналогној рачунарској технологији. Докторирао је 1952. године у области техничких наука у оквиру Српске академије наука и уметности у Београду.
Битно је нагласити да су многе акције у домену истраживачког рада биле финансиране планираним државним стратешким програмима и да је истовремено старана и привредна структура која може да подржи научне резултате њиховим превођењем у свакодневне токове за добробит земље. То је период у коме су академици САНУ у областима грађевинарства и машинства створили главне саобраћајнице, мостове, хале, бродоградилишта, аеродроме. У овом периоду је део средстава за рад долазио и од посебног уговора са САД који је био везан за помоћ у преживљавању земље у изолацији везаној са Информ Биро. Из ових извора је у великој мери финансиран рад у домену роботике у Институту Пупин, и обезбеђен приступ најновијим технологијама посебно у домену медицинске роботике. Ови исти програми су у неким другим деловима Југославије омогућили развој других научних дисциплина.
Академик Томовић је био запослен у Институту „Борис Кидрич“ у Винчи до 1960. године, да би после две године рада у Институту „Михајло Пупин“ прешао на Електротехнички факултет у Београду и придружио се Катедри за аутоматику коју је водио академик Душан Митровић и на којој је већ радио његов колега проф. Миодраг Ракић. У Институту „Михајло Пупин“ је шездесетих година формирао прошлог века оснива веома утицајну Лабораторију за роботику, једну од првих у Европи.
Предавао је „Нелинеарне системе управљања“ на редовним и „Теорију система“ на последипломским студијама за које је написао уџбенике који су преведени на енглески и штампани и у иностранству. Од 1961. био је стални гостујући професор на University of California Los Angeles (UCLA) и University of Southern California (USC) Los Angeles. Предавао је по позиву на универзитетима САД, СССР, Француске, Немачке, Италије, Енглеске, Јапана, Индије, Малезије, итд.
Радећи у највећим државним истраживачким институтима и на Београдском универзитету академик Томовић је посејао корење за Друштво за електронику, телекомуникације, аутоматику у нуклеарну технику (ЕТАН) по узору на сличне асоцијације у свету да би то Друштво под његовим дугим руководством процветало и изнело на својим гранама угледе научнике. привреднике и изузетну видљивост Југославије у свету науке и истраживања. ЕТАН је од 1956. године почео своју мисију на окупљању истраживача и практичара и то пре свега у домену електротехнике али и шире у споју технике и друштва на редовним годишњим националним и интернационалним састанцима. Многи ће се данас сложити да се у то време живело и стварало од ЕТАН-а до ЕТАН-а. Конференција је сваке године мењала место одржавања обилазећи градове и републике бивше Југославије. Било је то место на ком се могло дискутовати о престижним темама из разних области науке и технологије.
…
У сарадњи са академиком др Миомиром Вукобратовићем† написао је рад на тему нелинеарних система која се сматра једним од првих у области теорије додира. Такође је био поборник идеје о коришћењу не-нумеричких техника приликом управљања великим системима. Веровао је да се многа решења за проблеме у роботици могу заправо наћи у природи. Др. Norman Caplan, у дугом периоду директор National Science Foundation, Washington, DC је Рајка Томовића описао као „ренесансног научника“. Др. Каплан је то рекао давне 1984. године кад је Рајко Томовић предложио пројекат о преносу технологија и know–how из Југославије у САД после предавања за директоре програма NSF. Веровали или не, америчка страна је одобрила средства за рад на том пројекту!
Као светски познати научник и писац преко 150 научних радова, често је био цитиран пре свега у научним круговима и међу студентима од којих су неки касније и сами постали веома познати у свету науке и технологије.
Рајко нас је напустио у Београду 2001. године и није кренуо на тек припремљену научну турнеју на MIT, Cambridge, Massachusetts, и UCLA, Los Angeles, California. Ова посета је планирана на основу личних позива водећих истраживача и професора који су са академиком Томовићем, који је у том тренутку ушао у девету деценију живота, желели да провере неке од својих идеја, као и да омогуће тамошњим студентима да га чују.