Мића Поповић

(Лозница, 12. јун 1923 – Београд, 22. децембар 1996)

Био је српски сликар, ликовни критичар и теоретичар уметности, књижевник, филмски и позоришни редитељ и сценограф. Родио се у Лозници, школовао у Београду где је похађао Академију ликовних уметности у класи професора Ивана Табаковића. Године 1947. организовао је неку врсту сликарске колоније у Задру са Батом Михаиловићем, Петром Омчикусом, Милетом Андрејевићем, Љубинком Јовановићем, Вером Божичковић и Косом Бокшан због чега бива искључен са Академије. Прву самосталну изложбу имао је 1950. године у Уметничком павиљону на Калемегдану. Године 1951. добија тромесечну стипендију за Париз, а од 1952. до 1954. живи, ради и излаже у Паризу. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије од 1948, а Друштва српских уметника ЛАДА од 1965. године. Боравио је у Њујорку од 1980. до 1981, а 1982. године предавао је сликање и цртање као гостујући професор на Њујоршком државном универзитету у Олбанију. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1978, а њен редовни члан постао је 1985. године. За свој уметнички рад добио је значајна признања и награде: Награду за сликарство на Октобарском салону у Београду; Награду Матице српске на изложби Десет година уметничких колонија у Војводини; Награду за сликарство на изложби Салон 63 у Ријеци; Награду за сликарство на изложби Седма деценија југословенског сликарства у Сомбору; Награду Златна палета УЛУС-а; Награду Политике из Фонда Владислав Рибникар; Награду на Интернационалној изложби оригиналног цртежа у Ријеци; Награду Златна батана на изложби Анале у Ровињу; Награду публике на изложби Критичари су изабрали; Титулу и статуу Београдски победник за ретроспективну изложбу у Галерији САНУ. Из збирки Библиотеке САНУ изложена су прва издања Поповићевих књига Судари и хармоније (1954), Излет (1957), У атељеу пред ноћ (1962), Исходиште слике (1983), Велика љубав Анице Хубер (1999), Путописни дневници (2006) и Свети Антун (2016), затим његови ликовни есеји и критике, каталози изложби, књиге које је илустровао, приступна беседа Уметничко дело као последња одбрана једног народа штампана у Академијином Гласу Одељења ликовне и музичке уметности (1988) као и монографије и чланци о њему. Из каталога Мића – Вера: стална поставка слика Миће Поповића и Вере Божичковић-Поповић, издања Центра за културу Вук Караџић у Лозници, биће изложене репродукције слика које су Вера и Мића поклонили граду Лозници. Из фототеке Библиотеке САНУ биће изложена и једна фотографија.

Аутор изложбе је Сања Петровић.

Камерна изложба траје од 16. августа до 8. септембра 2023. године у пријемном холу Библиотеке САНУ.

Душан Матић

(Ћуприја, 31. август 1898 – Београд, 12. септембар 1980)

Био је српски књижевник, универзитетски професор и преводилац. Писао је песме, романе, драме, есеје, филозофске и теоријске расправе, критике и сценарија за радио емисије. Један је од главних представника надреализма у српској књижевности и један од тринаест оснивача београдске групе надреалиста. Био је песник мислилац – песник са интелектуалним и филозофским настојањима. Године 1948. постао је директор Академије за позоришну уметност у Београду у којој је 1966. године као професор савремене књижевности дочекао и пензију. Добитник је више награда и признања: Награде Удружења књижевника НР Србије (1953, 1957); Седмојулске награде Извршног већа НР Србије за збирку песама Буђење материје (1960); Змајеве награде Матице српске у Новом Саду (1965); Златне значке Стеријиног позорја у Новом Саду (1965), Седмојулске награде Извршног већа СР Србије за животно дело (1966); Плакете Универзитета уметности у Београду (1974); Награде АВНОЈ-а (1975); Октобарске награде града Београда за збирку песама Муњевити мир (1978). Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1965. године, а њен редовни члан 1970. године.

Из збирки Библиотеке САНУ изложена су песничка и прозна дела Душана Матића као и дела о њему. Изложбу отварају есеји Истина као конструкција објављени 1922. године у авангардном часопису Путеви, затим прва заједничка публикација београдских надреалиста – алманах Немогуће – L'Impossible са манифестом који је потписало тринаесторо оснивача покрета међу којима је и Душан Матић. Међу изложеним књигама су и коауторска дела – Положај надреализма у друштвеном процесу (1932) коју је написао са Оскаром Давичом и Ђорђем Костићем, поема Марија Ручара (1935) и два тома романа Глухо доба (1940) које је написао са Александром Вучом. Ту су затим прва издања првих самосталних књига - збирке чланака и есеја Један вид француске књижевности (1952) и прва песничка књига Багдала (1954), затим есеји Анина балска хаљина (1956), роман Коцка је бачена (1957), песме Буђење материје (1959), чланци и есеји На тапет дана (1961), Лажа и паралажа ноћи (1962), Књига ритуала (1967), есеји Пропланак и ум (1969), песме Будна ноћ (1974), Муњевити мир (1977), Прошлост дуго траје (1977). Поред Матићевих превода књига Емила Золе и Гистава Флобера са француског, изложени су неки од наслова домаће и француске периодике чије су странице и бројеви посвећени овом знаменитом српском и европском књижевнику. Већина изложених Матићевих књига припадала је Марку Ристићу и Милану Дединцу, о чему сведоче ауторове посвете пријатељима. Из фототеке Библиотеке САНУ изложене су три фотографије.

Аутор изложбе је Сања Петровић.

Камерна изложба траје од 21. јуна до 14. јула 2023. године у пријемном холу Библиотеке САНУ.

Десанка Максимовић

(Рабровица код Ваљева, 16. мај 1898 – Београд, 11. фебруар 1993)

Била је српска књижевница, песникикиња и професорка Прве женске гимназије у Београду. Бавила се и превођењем са руског, словеначког, француског и бугарског језика. За своје изузетне књижевне успехе, педагошки рад, културно и друштвено ангажовање била је награђивана високим признањима као што су: Октобарска награда Крагујевца за Крваву бајку (1963); Седмојулска награда (1964); Награда АВНОЈ-а (1970); Вукова награда (1974); Змајева награда Матице српске за 1973. годину за књигу Немам више времена (1974); Плакета САНУ за велике заслуге у стварању и ширењу песничке речи (1974); Награда за животно дело Удружења књижевника Србије (1984); Његошева награда (1984) и бројне друге награде и ордени.
Дописни члан Српске академије наука постала је 1959. године, а редовни члан Српске академије наука и уметности 1965. године. Из збирки Библиотеке САНУ изложене су књиге поезије и прозе Десанке Максимовић међу којима су и њене прве песме објављене 1920. године у часопису Мисао, прва издања њених књига Песме (1924), Зелени витез (1930), Лудило срца (1931), Гозба на ливади (1932), Како они живе (1935), Нове песме (1936), Ослобођење Цвете Андрић (1945), Песник и завичај (1946), Отаџбина у првомајској поворци (1949), Изабране песме (1950), Отаџбино, ту сам (1951), Отворен прозор (1954), Чобанин пчела (1956), Говори тихо (1961), Чудо у пољу (1961), Тражим помиловање (1964), Празници путовања (1972), Немам више времена (1973), Летопис Перунових потомака (1976), Песме из Норвешке (1976), Снимци из Швајцарске (1978), Ничија земља (1979), Слово о љубави (1983), Међаши сећања (1983), Михољско лето (1987), Памтићу све (1988), Озон завичаја (1990), Небески разбој (1991) и Зовина свирала (1992), преводи њене поезије на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, пољски, чешки, руски, бугарски, јерменски и кинески језик, прво и јубиларно издање Сабраних дела (1969) у седам књига поводом педесетогодишњице рада, Целокупна дела (2012) у десет књига, дигитално издање Целокупних дела (2016), Десанкини преводи Достојевског, Чехова, Балзака, Отона Жупанчича, Франца Прешерна, Бориса Дубровина и Маргарите Алигер, њена поезија објављивана у Академијиним издањима, радови и књиге о њој, две фотографије и факсимил рукописа Крваве бајке чији се оригинал чува у Архиву САНУ. Међу изложеним књигама налазe се и две са посветом ауторке академику Бранку Ћопићу.

Аутор изложбе је Сања Петровић.

Камерна изложба траје од 17. маја до 16. јуна 2023. године у пријемном холу Библиотеке САНУ.

Михаило Марковић

(Београд, 24. фебруар 1923 – Београд, 7. фебруар 2010)

Био је српски филозоф, професор и декан Филозофског факултета у Београду, управник Института за филозофију, научни саветник у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука у Београду. Био је члан савета и редакција низа најутицајнијих филозофских часописа у свету и предавач на најугледнијим универзитетима у Европи, Сједињеним Америчким Државама и Канади. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1963. године, а за редовног 1983. године. Био је секретар Одељења друштвених наука од 1998. до 2001, члан Председништва САНУ од 2002. и представник САНУ у Међународној академској унији. Почасни доктор Универзитета у Лондону постао је 1985. године. Из збирки Библиотеке САНУ изложена су прва издања најзначајнијих Марковићевих дела: Логика (1956), Формализам у савременој логици (1957), Дијалектичка теорија значења (1961), Хуманизам и дијалектика (1967), Преиспитивања (1972), From Affluence to Praxis (1974), Филозофски основи науке (1981), Критичка друштвена наука (1994), Етика и политика (1994), Хуманистички смисао друштвене теорије (1994), Слобода и пракса (1997), Филозофски сусрети (2003), као и радови објављени у истакнутим филозофским часописима, приступна беседа и радови објављени у Академијиним издањима. У фонду Библиотеке САНУ чувају се и преводи његових књига и радова на енглески, француски, шпански, пољски, немачки, шведски, јапански и друге стране језике од којих су неки овом приликом и изложени. Из посебне библиотеке академика Душана Недељковића изложено је неколико књига са посветом аутора - његовог студента и пријатеља Михаила Марковића.

Аутор изложбе је Сања Петровић.

Камерна изложба траје од 12. априла до 12. маја 2023. године у пријемном холу Библиотеке САНУ.

Антоније Исаковић

(Београд, 6. новембар 1923 – Београд, 13. јануар 2002)

Био је српски и југословенски књижевник. За дописног члана САНУ изабран је 7. марта 1968, а за редовног 22. априла 1976. године. Био је секретар Одељења језика и књижевности (1975-1981) и потпредседник САНУ (1981-1994). Дела Антонија Исаковића (Велика деца, Папрат и ватра, Празни брегови, Трен 1, Трен 2, Миран злочин) преведена су на око двадесет страних језика. Према његовим приповеткама начињена су сценска дела и снимљени филмови. Антоније Исаковић је био добитник Змајеве награде (1954), Седмојулске награде СР Србије (1962), награде Иво Андрић (1977), НИН-ове награде (1982). Преминуо је у Београду је 13. јануара 2002. године.

Камерна изложба у Библиотеци САНУ одржаће се од 8. марта до 7. априла 2023. године.