„Aктуелности у дијабетесу 2025”: предавања проф. др Александре Јотић и проф. др Александара Љ. Ђукића
У оквиру циклуса „Aктуелности у дијабетесу 2025”, у уторак, 30. септембра, у Свечаној сали САНУ одржана су два предавања. Проф. др Александра Јотић говорила је о теми „Патогенеза типа 1 дијабетеса: релевантност за превенцију”, а проф. др Александар Љ. Ђукић о „Патогенези типа 2 дијабетеса: релевантност за превенцију”.
Како се наводи у апстракту проф. др Јотић, показано је да преваленција типа 1 дијабетеса (T1Д) глобално расте широм света. Најновији подаци Интернационалне федерације за дијабетес указују да ово више није само обољење педијатријске популације, с обзиром на то да је више од половине особа са новооткривеним T1Д старије од 20 година. Истовремено, утврђено је да код особа са T1Д постоји значајно скраћење очекиваног животног века.
„Интерес за превенцију T1Д је растао у научној јавности, а тек недавно је дошло до преокрета, када је показано да је могуће одложити T1Д код особа са високим ризиком за његово испољавање. Теплизумаб је први имуномодулаторни агенс, односно хумано анти CD3 моноклонско антитело, које успорава и ублажава аутоимунску деструкцију β-ћелија. У том контексту, све кровне дијабетолошке организације су сагласне у препорукама за идентификацију особа са ризиком за испољавање T1D, што би биле рођаци особа са T1Д, али и особе из опште популације са аутоимунским болестима”, закључије проф. др Александра Јотић.
Проф. др Александар Љ. Ђукић наводи да је дијабетес мелитус тип 2 (T2DM) комплексна, полигенетска болест са хетерогеном патофизиологијом, чије су главне карактеристике: инсулинска резистенција повезана са гојазношћу и прогресивна дисфункција бета-ћелија панкреаса. Број оболелих од дијабетес мелитуса у свету је око 588,7 милиона, с пројекцијама експоненцијалног раста, тако да се 2050. године очекује пораст од 45 одсто (852,5 милиона). У Републици Србији има 718,5 хиљада оболелих, преваленца је око 13,3 одсто, али удео недијагностикованих је 33,5 процената.
„Познавaње патофизиолошких механизама повезаних са развојем T2DM је од суштинске важности за превенцију, тако да се она ослања на корекцију кључних поремећаја: резистенција на инсулин, дисфункција бета-ћелија, адипозопатија, али велики значај има и корекција фактора животне средине, као и препознавање генетских и епигенетских фактора.
Клиничка истраживања превенције T2DM спроведена су применом нефaрмаколошких мера и/или фармаколошких средстава. Највећи број нефaрмаколошких студија (промена начина живота) комбинује истовремено више мера: начин исхране, редукција телесне масе (за предгојазне и гојазне) и физичку активност, а према мета-анализама оваква интервенција доноси редукцију ризика за развој T2DM од 37 процената. У оквиру фармаколошке интервенције коришћене су различите групе лекова и имале су различит успех у редукцији ризика: антидијабетесни лекови, лекови за гојазност и инкретини”, наводи проф. др Александар Љ. Ђукић у апстракту предавања.