Дан Српске академије наука и уметности: Беседа академика Зорана Кнежевића, председника САНУ

Уважени чланови Српске академије наука и уметности, часници, поштовани Председниче Владе Републике Србије, господине Министре, чланови Владе, уважени гости, даме и господо,

Никада, кроз читаву људску историју, чак ни најизврснијим мислиоцима није било лако да разумеју свет своје епохе, да га у потпуности перципирају, протумаче и сместе у смислене оквире и схеме људског поимања себе и свог временског и просторног окружења. Појам „културе“ као социо-антрополошке категорије која подразумева укупност наших понашања, знања, норми, вредности и контролних механизама које друштво уграђује у све своје сегменте, оваплоћене кроз синергију веровања, обичаја, симбола и језика, служи нам да успоставимо обрасце међусобних односа, политичке и друштвене организације, производних система и технологије. Тај је појам, отуда, не само свепрожимајући и фундаменталан, него је то и исходиште и основ закључка да нема, ерго, друштва без културе.

Историја нас учи да је култура променљива категорија, која се мора посматрати у вези са одговарајућим временским одређењем. Једна једноставна могућа подела цивилизацијских епоха антропоцена, за које се везују карактеристични културни обрасци, полази од занатске културе, да би затим преко индустријске, стигла до данашње, дигиталне културе са њеном превладавајућом усмереношћу на производњу информација и дистрибуирани пренос знања путем мрежа, што онда законито доводи и до дигиталног друштва. Претходне две културе, занатска и индустријска, наравно, не нестају, већ се реконфигуришу кроз дигиталну. Ако се сад усредсредимо на ову последњу, нама и нашим потомцима досуђену, дигиталну инстанцу и при том се додатно ограничимо на оно с чим се сада већ свакодневно срећемо – на дигиталну технологију, могли бисмо, као неку врсту модерног „вјерују“, да понављамо да је дигитална технологија наша будућност, било да се ради о економији, запошљавању или образовању, па да је, дакле, дигитална технологија есенцијални фактор за еволуцију, прогрес и одрживост савременог друштва. Истовремено, стижу и упозорења да никада раније нисмо били суочени са таквим могућностима синергије људи и технологије, али и исто толико озбиљним претњама од исте, те да морамо на прави начин да одговоримо на изазове времена пред нама и остваримо јасно и пуно разумевање утицаја нових технологија на наше живот и на то како оне мењају наше економско, социјално, културно, и на крају крајева, хумано окружење.

Ниво дигиталне културе у земљама Европске Уније мери се на основу 5 кључних параметара: расположивог капацитета и квалитета дигиталне повезаности, људског капитала, степена коришћења Интернета од стране грађана, степена дигитализације пословног окружења и доступних онлајн јавних сервиса. Преведени у један бројни податак (тзв. Дигитални  економски и друштвени индекс DESI), ови параметри се користе за поређење држава чланица Уније у том контексту. Србија, на основу података из 2022/23. године, заостаје за просеком Европске уније, тј. подједнако је развијена као и земље са зачеља листе Унијиних чланица, са незнатно мањом вредношћу индекса од Словачке и Пољске, приближно истом као Грчка и Бугарска, а већом од Румуније. У региону Србија дели водећу позицију са Црном Гором, испред свих осталих.

Како се ту сналази наша Академија сами можемо да закључимо већ и из личног искуства – свакодневно комуницирамо међу собом путем електронских медија, послујемо у високо дигитализованом окружењу,  службе и сервиси Академије све више се ослањају на рад и пружање услуга у дигиталном облику. Наш научно-истраживачки рад се тешко може сада већ и замислити, сигурно не и квалитетно и рационално одвијати, без информација, података и алатки са Интернета, информатичка писменост постаје conditio sine qua non, чак се и у уметност уносе бројни дигитални елементи. Све се то, ипак, на известан начин може подвести под сада већ рутинску праксу, нешто што се подразумева само по себи и чему нема сврхе, ни потребе придавати посебну пажњу.

Има, међутим, нешто у том Академијином дигиталном простору што га на врло конкретан начин шири и подиже на виши ниво, нешто у чему предњачимо и што представља Академијин спецификум.

Културно наслеђе је, наиме, одувек било део не само идентитета нације и државе већ и личног идентитета. Као и остале државе у свету, и наша земља очување и промоцију свог културног наслеђа види не само као део обавезе да се оно пренесе будућим генерацијама већ и као дугорочни стратешки подухват који превазилази оквире саме културе, нарочито ако ову схватимо у њеном ужем, прагматичном оквиру. Развојем дигититалних технологија и Интернета, културно наслеђе постаје широко доступно и ван граница земље која га чува и баштини, обликујући на тај начин и њен културни лик, а самим тим и положај и статус међу другим земљама у најширем друштвеном, па и политичком смислу.

Имајући у виду, али непрестано и сама негујући, овакав однос према културном наслеђу, Српска академија наука и уметности је очување и промоцију српског културног наслеђа у дигиталном облику и његово постављање на Интернет препознала као једну од својих мисија. Дозволите ми да искористим ову прилику да кажем неколико речи о томе како ми вршимо ту своју мисију и да сасвим укратко поменем досадашњи рад и активности најмлађе јединице у саставу САНУ – Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију САНУ.

Оснивањем Аудиовизуелног архива и центра за дигитализацију (АВА САНУ) 2018. године, приступило се, дакле, систематској дигитализацији културног наслеђа које се чува не само у САНУ већ и у другим институцијама културе и приватним збиркама. Обезбедивши врхунску опрему и створивши изузетно стручан тим сарадника, АВА САНУ је током претходних година направила преко 2 милиона снимака веома вредне грађе, међу које спадају Мирослављево јеванђеље, средњевековни српски рукописи који се чувају у Архиву САНУ, старе и ретке књиге Библиотеке САНУ, заоставштина Јосифа Панчића и друга грађа историјског и културног значаја. Посебан подухват ове јединице САНУ је дигитализација свих публикација које је издала САНУ и њене претходнице. До сада су дигитализована сва издања објављена у претходних 120 година. Овде бих још само да поменем и ДАИС, заједнички дигитални репозиторијум САНУ и њених института, где су постављене публикације из разних области, радови чланова Академије и истраживача из института објављени у часописима и књигама или саопштени на научним конференцијама, фотографије, аудио-визуелни записи, истраживачки  подаци који представљају резултат рада на пројектима и сл. САНУ предњачи у попуњавању садржаја ДАИС-а и ту смо веома добро заступљени.

Уосталом, поштоване колеге, свест о значају националног идентитета прати Академију од самог зачетка и њене јасне назнаке налазимо већ у статуту Српског ученог друштва у првој половини 19. века у коме се наводе основни задаци ове институције: сакупљање српске средњевековне писане баштине, изградња речника српског језика, писање историје српског народа  и попис топонима и антропонима у крајевима у којима живе Срби. А шта је то друго, него елементи националног идентитета које ми ето, данас, преносимо и у дигитално доба.

_________________

Поштовани академици, уважени гости! Како је традиционално део данашње свечаности и формална инаугурација новоизабраних дописних чланова САНУ, желим да овом приликом неколико речи посветим нашем управо окончаном редовном изборном циклусу. Не бих се сада освртао на процедуралне појединости и многобројне изборне процедуре које су се одвијале у Академији у протеклих годину дана, али ми дозволите да изразим  свој, надам се и ваш, општи утисак да су протекли избори у САНУ били изузетно успешни, како по томе што су протекли у пуном складу са Законом о САНУ, Статутом, Академијиним општим актима и изборним правилима, а у демократској атмосфери примереној нашој кући, тако и по исходу гласања којим је Академија учинила више значајних помака у смислу унапређења бројности и структуре свог чланства, али и, слободан сам да истакнем, неколико историјских помака када су у питању нови чланови појединих Одељења.

Редак је случај да на неком тајном гласању прођу сви предложени кандидати, а управо то се догодило на изборима за редовне и иностране чланове САНУ. Док се за иностране кандидате може речи да то, с обзиром на њихов несумњиво високи научни и уметнички реноме, није неочекивано и неуобичајено, када је реч о избору редовних чланова, овај исход видим као доказ зрелости и квалитета кандидата који су својим деловањем у САНУ у периоду „дописништва“ вишеструко доказали да су заслужили да буду промовисани у редовне чланове и придруже се онима који су част да с поносом носе титулу академика САНУ стекли нешто раније. Узгред, новим редовним члановима ће можда бити драго да је пре тачно 100 година за правог члана Српске краљевске академије изабран, између осталих, и један од наших највећих научника, каснији дугогодишњи потпредседник САН Милутин Миланковић. Користим ову прилику да свим новим редовним и иностраним члановима срдачно честитам на избору.

Велики значај имали су за Академију избори за нове дописне чланове САНУ. Не само да је Академија оснажена знатно већим бројем нових чланова него што је то био случај у неколико претходних изборних циклуса, већ је и број новоизабраних чланова премашио број оних наших истакнутих истраживача и уметника који су нас заувек напустили између две изборне године, а што ће, уверен сам, довести до заустављања тренда смањења наше, већ пропорционално „мале“ Академије, освежити овај високи дом новим полетом и дати му нову енергију за још успешније остваривање његове научне, уметничке, културне и опште друштвене улоге у нашој средини.

Српска академија наука и уметности је и на овим изборима показала да се при избору нових дописних чланова придржава високих критеријума ослоњених искључиво на оригинално научно или уметничко дело кандидата, па да, отуда, нису биле сасвим утемељене критике упућиване Академији у том смислу, како у јавности, тако и у Академијиним кулоарима. Истакао бих  само да су од 22 нова члана САНУ, 12 жене, чиме је више него удвостручен број чланица Академије, и да су нека наша одељења по први пут у историји добила своје уважене чланице. Укупан број од 13 чланова изабраних у одељења друштвених и хуманистичких наука и уметности осетно је већи од броја од 9 нових чланова изабраних у одељења природних и техничких наука и медицине, чиме је постојећа неравнотежа донекле ублажена, Одељење друштвених наука је ојачано са чак 4 нова члана, чиме је, уверен сам, оно кренуло путем тако му неопходне бројне оспособљености за лакше функционисање, у Одељење уметности и овога пута су примљени уметници из области које донедавно нису имале проходност у САНУ, итд. Огранци САНУ у Новом Саду и Нишу добили су нове чланове и тако се учврстили као поуздани ослонци Академије у својим срединама. Коначно, свакако не и мање  важно, је да се Академија у знатној мери подмладила, што нас учвршћује у уверењу да ћемо своје бројне активности и обавезе у наредном периоду уз помоћ тих млађих снага лакше и ефикасније обављати.

Као и сваки претходни изборни циклус и овај је изнео на видело и неке ситне мањкавости и недоумице у погледу појединих изборних правила и поступака. Било би у том смислу и потребно и корисно да предстојећи временски период искористимо да сви заједно размислимо о, на пример, извесном унапређењу и поједностављивању поступка предлагања и разматрања предлога нових чланова унутар САНУ, могућностима за привлачење и активније укључивање у изборни процес наше научне и уметничке дијаспоре, итд.

_________________

Желим, на крају, још једном да честитам свим члановима Српске академије наука и уметности Дан Академије и да новим дописним члановима пожелим добродошлицу у САНУ.

Хвала!