Беседа председника САНУ Зорана Кнежевића поводом обележавања Дана САНУ

Када сам на нашем претходном окупљању, мајској Годишњој скупштини САНУ, имао част да вам се обратим са овог места, део председничке беседе посветио сам организованом настојању људи да своје колективно памћење, оно, дакле, што називамо историјом, успешно и целовито сачувамо и веродостојно пренесемо будућим покољењима. У том малом трактату реч је била, пре свега, о институцијама – чуварима сећања, посвећеним овом племенитом циљу. Издвојио сам тада архиве, говорио о њиховој улози „извора сазнања о људима и догађајима и драгоценим сведоцима прохујалих времена“, са посебним освртом на Архив САНУ, његов дугогодишњи тихи и предани рад, као и на разноврсност и богатство његове грађе.

Настављајући овом приликом исту линију размишљања о човековом разумевању како општег поимања протока времена, тако и сопствене прошлости, данас бих вашу пажњу усмерио на, по многима, кључну институцију чувања сведочанстава, сада не само чињеничне, материјалне прошлости, већ и човековог духовног развоја и културног обрасца који одражава свест и стваралачке домете дате историјске епохе. Реч је, наравно, о библиотекама, тим храмовима писане речи, насталим, колико се зна, пре више хиљада година у Египту. Какав су значај имале за средине у којима су настајале и постојале, као и за развој цивилизације уопште најбоље сведочи чињеница да у мање, више истом формату и данас постоје као збирке текстова писаних на глиненим плочицама, папирусима, па затим у књигама и у новије време у облику дигиталних записа. Иако угледна оксфордска професорка античке историје Џозефина Квин сматра принципијелно погрешним концепт „утицаја“ у историјском промишљању, који „заслуге за културни пренос приписује моделу, а не онима који га усвајају“, цитирајући при том и историчара уметности Мајкла Бексендела који са дозом цинизма каже да прошлост не делује на будућност, већ да људи бирају како ће тумачити, развијати или прилагођавати оно што тамо пронађу, човек не може а да се не запита како би изгледала људска историја да прво Цезарова војска, а затим и фанатизоване хорде нису до темеља уништиле Александријску библиотеку и духовни аманет претходних времена који је она чувала и оличавала? И сами смо, у нашем Београду, 1941. године, сведочили уништењу Народне библиотеке и врло добро нам је познато какво благо смо тада изгубили и колико нам је времена и напора било потребно да националну библиотеку поново успоставимо.

Срећом, Библиотека Српске краљевске академије није те 1941. године имала исту судбину. Склоњена на оближњој привременој локацији, Библиотека је сачувана, да би затим, захваљујући залагању тадашњег секретара Академије, академика Војислава В. Мишковића, успешно био обављен херкуловски задатак враћања у обновљену зграду Академије у Бранковој 15, а затим и сређивања и реорганизације Академијиног магацина публикација, Архива и Библиотеке, када је, под његовим руководством, за само 6 месеци, у ратним условима пребројано, обрађено, заведено и на одговарајући начин смештено укупно 357240 књига, чиме су створени услови да се то непроцењиво Академијино благо поново учини доступним јавности.

Када би библиотеке, попут људи, имале крштеницу, у оној која би бележила рођење Библиотеке САНУ стајало би да је она основана 1841. године, а да је почела са радом 14. јуна 1842. године.  Димитрије Тирол је нешто раније Друштву поклонио 89 књига, које су тако постале прва збирка у Библиотеци. Исте године постављен је и први библиотекар, Константин Богдановић, да би 1950. године била именована прва управница Библиотеке Смиља Мишић. 1989. је одређено да управник Библиотеке по правилу мора да буде члан САНУ и ту част први је добио академик Никша Стипчевић, а од 2011. захтевну дужност управника Библиотеке предано и успешно обавља академик Миро Вуксановић. Библиотека САНУ, дакле, већ 184 године расте и развија се под окриљем Српске академије и данас је највећа научна библиотека у Србији.

Библиотека САНУ у својим фондовима има милион и по штампаних и електронских књига, часописа и других публикација из свих области науке и уметности на више од тридесет језика. Годишње прима неколико хиљада наслова, а размену остварује са око 700 сродних институција из шездесетак земаља света.  Преко КоБСОН система обједињене набавке, у Библиотеци је електронски доступно око 200.000 наслова књига и часописа познатих научних издавача у свету.

Посебну вредност Библиотеке представља збирка старих и ретких књига са око 3.500 примерака, међу којима су две инкунабуле из 15. века, штампане у Венецији (Апијанова Историја Рима и Луканова Фарсалија). Библиотека поседује Пентикостар штампан у Мркшиној цркви 1566. и око четири стотине наслова раритетних издања. Ту се налазе и сва издања Српске академије од 1847. до данас, део личне библиотеке Вука Караџића, у којој су примерци с његовим белешкама, као и укупно 43 легата и библиотека чланова Академије и истакнутих личности српске културе и науке. Важно је поменути и некњижну грађу у коју спада документација о свим члановима САНУ, где се налазе и реферати за избор и разни лични подаци са око 10.000 фотографија.

Не стаје у ових неколико реченица све оно што Библиотека САНУ представља за Академију и српско друштво у целини. Дозволите ми зато да само још кратко поменем значајне активности које Библиотека, у лику свог управника и spritus-a movens-a свих тих активности, иницира и реализује. У оквиру плодне издавачке делатности  Библиотеке посебно бих желео да истакнем припрему три књиге беседа редовних чланова Српске краљевске академије од 1886. до 1947. године у издању Председништва САНУ, затим три серије које се такође припремају у Библиотеци: Академске беседе, Приступна предавања дописних чланова и Библиографије чланова САНУ, које доносе одговарајуће садржаје посвећене новоизабраним редовним и дописним члановима, припрему јубиларних и специјалних библиографија академика итд. Ту је и незаобилазна Трибина Библиотеке на којој се приказују нова издања САНУ, њених чланова и института, праћена одговарајућим годишњаком у којем се објављују сви текстови изговорени на трибинама, затим стална изложбена поставка Сала председника у Библиотеци САНУ, посвећена историјату Академије, а посебно њеним председницима од оснивања до данас, камерне изложбе поводом годишњица рођења познатих академика и друго.

Да закључим, Библиотека САНУ својим редовним активностима већ пуне 184 године значајно доприноси раду Академије и њених чланова, а негујући постојеће традиције и заснивајући нове ствара основу за брже и успешније остварење врхунских домета у науци и уметности.

=====

Дан Академије је права прилика да се статус и улога учених друштава, односно националних академија, каква је и наша САНУ, у 21. веку, критички и свеобухватно сагледа у светлу савремених научних и културних, али и крупних друштвених и геополитичких промена и процеса који се у свету убрзано одвијају пред нашим очима. Имао сам недавно прилику да се упознам са размишљањем једног броја председника европских академија о овим питањима и основни утисак који сам стекао је да су нам проблеми са којима се академије у својим националним окружењима суочавају веома слични, а да су нам виђења како се са њима носити, како их решавати често блиска, али не обавезно и идентична. Дозволите ми да овде укратко представим само неке од акцената из иступања мојих председничких колега, који би могли да нам буду од интереса и користи, макар и само као информација о трендовима у европским академијским  круговима.

Поменуо бих пре свега чињеницу, која можда може да изгледа као опште место, а то је да академија да би била функционална мора да има своју организацију, финансирање и мисију, или како се то данас често каже – визију. У том смислу, један број академија, нарочито оне које у свом саставу имају научне институте, природно виде себе као истраживачке институције, често и као финансијере истраживања, и највећи део својих активности и програма усмеравају у том правцу. Веома мали број њих, и ту се могу сврстати пре свега неке наднационалне, тзв. европске академије, сматра себе само репрезентативним институцијама без значајнијег радног ангажмана. САНУ би се у том контексту могла посматрати као неко средње решење са елементима оба та статусна облика, какве су уосталом и бројне друге националне академије, на пример, скоро све из региона.

Много пажње у сагледавањима изазова с којима се суочавају академије у 21. веку посвећује се ономе што се колоквијално назива „на доказима засновано саветовање оних који одлучују о политикама“. Ту се, наравно, нема у виду само политика у ужем смислу, већ и све стратешке развојне, социјалне, еколошке и друге одлуке које се доносе на нивоу окружења у којем академије делују. Колики се значај придаје овом аспекту деловања академија можда најбоље сведочи чињеница да је формирана чак и посебна организација SAPEA (Scientific Advise for Policy by European Academies) као део Механизма за саветовање Европскe  комисије, која окупља стотинак академија, академија младих и учених друштава широм Европе, а чији члан је и наша Академија. Оно што академије могу у том смислу да понуде је, пре свега, знање и широк спектар релевантних информација и мишљења са националног или међународног нивоа, веродостојно предвиђање, пренос научних сазнања у форми разумљивој широкој јавности, указивање на важност сталног преиспитивања у контексту здраве сумње и представљање предлога у форми вероватних, а не коначних и извесних закључака, као и јасно сагледавање могућих последица одлука. О свему томе академије разговарају и размењују искуства, тражећи своје место у екосистему одлучивања о политикама и истражујући начине за промовисање експертских мишљења и уважавање ставова заснованих на научним доказима.

Повезана с претходном је и активност коју многе академије виде као један од приоритета у непосредној будућности, а то је враћање и учвршћивање поверења, како јавности, тако и доносилаца одлука, у науку, њене резултате и достигнућа, које је, по општој оцени, у савременом свету у извесној мери пољуљано и доведено у питање. Академије размењују искуства и о потреби двостране комуникације и обостраног бољег разумевања са политичарима, начинима на које оне могу бити од помоћи друштву и својим локалним заједницама, о томе како се супротстављати псеудо-науци, о борби за интегритет научног рада, о улози академија као чувара академских слобода, о унапређењу међународне сарадње и бројним другим темама које нас се дотичу и које захтевају пажњу, понекад и деловање академске заједнице у целини и националних академија посебно.

Сматрам да се с разлогом може рећи да и наша САНУ у доброј мери следи токове ових промишљања, учествује у њиховој имплементацији у нашој средини и ради на реализацији не само поменутих, већ и других, за нас специфичних, иницијатива и активности.

*****

Српска академија наука и уметности државна је институција укорењена у народу, његовом духу, традицији и култури и као таква делује у датом окружењу на које у границама својих законских и статутарних одређења утиче и које у складу са својим могућностима у извесној мери обликује. Када то кажем, имам у виду чињеницу да је ситуација у српском друштву, нажалост, и даље сложена и бременита нерешеним проблемима за које се од Академије у јавности често очекују обавезујућа мишљења и брза решења. Не улазећи сада у понекад спорну природу таквих захтева и упитну компетентност и позваност Академије за њихово рационално и адекватно испуњавање, верујем да можемо да се сложимо да дужност Академије јесте да прати збивања у друштву, препознаје проблеме у чијем решавању може да допринесе својом експертизом и да, када оцени да је то потребно и корисно, промишљено, с мером и у складу са осећањем за прави тренутак реагује.  То се мора чинити у складу са најбољим интересима друштва, државе, па и саме Академије, чувајући, при том, дигнитет институције и испуњавајући улогу која јој по њеној природи и  друштвеном положају припада – и ни више ни мање од тога. Академија је то и до сада чинила, а, чврсто сам, поштовани чланови САНУ и уважени гости,  убеђен, чиниће и убудуће.

====

Дозволите ми, на крају, да вам испред Српске академије наука и уметности још једном захвалим на присуству којим сте увеличали Дан академије и нашу пригодну свечаност и да вам, са своје стране, захвалим на пажњи!

Београд, 19. новембар 2025.