 | СЛОБОДАН АЉАНЧИЋ |
Рођен је 12. марта 1922. у Београду, где је завршио основну школу и Трећу мушку гимназију. Године 1940. уписао се на Грађевински одсек Техничког факултета у Београду. Након завршетка Другог светског рата, 1945. године, наставља студије на Групи за теоријску математику Филозофског факултета у Београду, где је дипломирао 1947. године.
Докторску дисертацију под насловом „О асимптотском развијању А – збирљивих линеарних функционала“ одбранио је у Српској академији наука 1953. године, пред комисијом коју су чинили академици Милутин Миланковић, Војислав В. Мишковић, Јован Карамата и Радивоје Кашанин.
Године 1948. године почиње да ради као професор-приправник у Грађевинској техничкој школи и као хонорарни асистент на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду. На истом факултету прошао је сва универзитетска звања – за доцента је изабран 1954, за ванредног професора 1959, а у звање редовног професора 1968. године.
На основним студијама предавао је предмете: Теорија комплексних функција, Анализа I, Математика I, II и III, Анализа III, Функционална анализа, Топологија, Теорија реалних функција и Караматине правилно променљиве функције. Док је на последипломским студијама држао курсеве: Теорија мере и интеграције, Функционална анализа, Специјалне функције. Предавао је на последипломским студијама на факултетима у Приштини и Нишу, Економском факултету и Економском институту у Београду.
Академску 1957/58. годину провео је на стручном усавршавању у Паризу, у Институту „Анри Поенкаре“. Током маја и јуна 1971. године био је на студијском боравку у Сједињеним Америчким Државама.
Сарадник Математичког института САН постао је 1950. године. Био је члан Научног савета и већа Института, као и члан Редакционог одбора часописа Publications de l’Institut Mathématique, а од 1984. и његов главни уредник.
За дописног члана САНУ изабран је 1961, а за редовног 1968. године.
Учествовао је на бројним научним скуповима: Конгрес аустријских математичара (Беч 1956, Салцбург 1977, Инсбрук 1981), Конгрес италијанских математичара (Напуљ 1959, Ђенова 1963), Светски математички конгрес (Москва 1966, Ница 1970), Међународна конференција из теорије апроксимација (Калуга 1975, Будимпешта 1976, Гдањск 1979, Будимпешта 1981).
Објавио је близу шездесет научних радова, као и неколико стручних намењених унапређењу наставе у средњим школама. Његов богата библиографија садржи неколико важних уџбеника, међу којима се издваја Увод у реалну и функционалну анализу (1968). Изванредне су његове заслуге за увођење функционалне анализе, тада нове математичке дисциплине, у универзитетску наставу, као и у широку делатност у нашој научној средини.
Бавио се посебно тригонометријским апроксимацијама. Плод овог научног интерсовања је његов монографски рад „О неким новијим резултатима из тригонометријске апроксимације“ (1960). Друга област којом се бавио је асимптотска анализа уопште, као и теорија правилно променљивих функција. Крајем 1952. године, заједно са проф. Ранком Бојанићем и академиком Миодрагом Томићем, открива асимптотско понашање интегралних трансформација са правилно променљивим језгром. Из ове сарадње настаје монографија Slowly Varying Functions with Remainder Term and Their Applications in Analysis.
Веома је значајан његов рад са академиком Јованом Караматом посвећен Фруланијевом интегралу (1956). Од 1973. године истраживао је асимптотске ставове Мерсеровог типа за интегралне и матричне трансформације.
Добитник је Седмојулске награде (1983), Повеље Математичког института САНУ (1986), Плакете ПМФ-а (1988) и Ордена рада са црвеном заставом (1980).
Преминуо је 19. марта 1993. године у Београду.