 | ИВО АНДРИЋ |
Родио се у ноћи између 9. и 10. октобра 1892. године у Травнику. Иако у Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику, под редним бројем 70, стоји податак да је Иво Андрић рођен 9. октобра 1982, сам писац ће као датум рођења наводити 10. октобар који је касније и озваничен.
Прве две године живота провео је у Сарајеву. Основну школу похађао је у Вишеграду. Враћа се у Сарајево 1903. године и уписује тамошњу Велику гимназију.
Као гимназијалац, Андрић је био припадник покрета „Млада Босна“ и поборник интегралног југословенства. Своју прву песму „У сумрак“ објављује 1911. године у Босанској вили.
У октобру 1912. уписује студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази у Беч, а потом на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову, чији ће почасни докторат добити педесет година касније (1964).
Након сарајевског атентата и избијања Првог светског рата враћа се у земљу. Ускоро је као члан „Младе Босне“ ухапшен од стране аустро-угарских власти и одведен у затвор прво у Шибеник, а потом у Марибор, где остаје притворен до марта 1915. године. Потом је интерниран у кућни притвор у Овчарево и Зеницу.
Општа амнестија (1917) затекла га је у Загребу, где се лечио због болести плућа. Био је један од уредника првог броја часописа Књижевни Југ. У Загребу је дочекао и проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У одбрану идеје југословенства објављује текст „Незвани нека шуте“. Године 1918 објављује и своју прву књигу, збирку песама у прози Еx Ponto.
У октобру 1919. почиње да ради као чиновник у Министарству вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У Београду склапа пријатељства са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером и другим значајним књижевницима.
Почетком 1920. године започиње своју дипломатску каријеру постављењем у Посланству Краљевине СХС у Ватикану. Исте године у Загребу објављује збирку песама у прози Немири, а у Београду приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“.
Године 1921. са дипломатском службом прелази у Генерални конзулат Краљевине СХС у Букурешту, а затим у Трст (1922−1923). Будући да због избијања Првог светског рата није завршио студије, како би остао у дипломатској служби Андрић између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората бира другу опцију. У јесен 1923. уписао је Филозофски факултет у Грацу и годину дана касније одбранио докторску тезу под називом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”. Исте године излази његова прва збирка приповедака у издању Српске књижевне задруге.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1926. године
У октобру исте године бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине СХС у Марсеју (1926). Године 1928. премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Средином следеће године прелази у Брисел, а 1930. постаје секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви.
Током 20-их и почетком 30-их година 20. века објављује низ значајнијих приповедака, међу којима су: „Мустафа Маџар“ (1923), „Љубав у касаби“ (1923), „Мара милосница“ (1926), „Мост на Жепи“ (1928), „Аникина времена“ (1931).
Враћа се у Београд 1933, на место саветника у Министарству иностраних послова. Следеће године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетку „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“. Године 1937. именован је за помоћника министра иностраних послова. Исте године добија Орден великог командира обновљене Пољске и Орден великог официра Легије части. Објављује приче „Труп“ и „Ликови“.
У Бечу (1937) у Државном архиву проучава извештаје аустријских конзула у Травнику од 1808. до 1817. године, као што је током тромесечног рада у Генералном конзулату у Паризу (1927) редовно одлазио у Националну библиотеку и Архив Министарства иностраних послова, где је проучавао кореспонденцију Пјера Давида, француског конзула у Травнику (1807–1814). Оба ова истраживања ће му послужити као грађа за чувени роман Травничка хроника.
У априлу 1939. године постављен је за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Почетком 1941, понудио је оставку која није била прихваћена. Као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта 25. марта 1941. Након бомбардовања Београда, напушта Берлин и враћа се у окупирану престоницу, одбивши понуду немачких власти да оде у војно неутралну Швајцарску, али без осталих чланова југословенске амбасаде. У новембру исте године је пензионисан, али је одбио да прими пензију. Такође, одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.
Током рата пише романе Травничка хроника и На Дрини ћуприја, које објављује неколико месеци након ослобођења. Крајем 1945. године у Сарајеву објављује и роман Госпођица. Изабран је за председника Савеза књижевника Југославије.
За редовног члана Српске академије наука изабран је 1948. године.
Године 1954. објављује Проклету авлију у Матици српској. Исте године постао је члан Комунистичке партије Југославије, као и први потписник Новосадског договора о српскохрватском књижевном језику.
Наредних неколико година активно учествује у јавном животу, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез, Бугарску, Пољску, Француску и Кину. Објављује неколико значајних приповетки међу којима су „Прича о везировом слону“, „Прича о кмету Синану“, као и есеје о Вуку Караџићу и Његошу.
„За епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“ добио је 1961. године Нобелову награду за књижевност. Његова беседа „О причи и причању“ одржана на свечаној додели открива главна упоришта његовог стваралачког креда и схватања улоге књижевности. Целокупни новчани износ награде поклонио је из два дела библиотечком фонду Босне и Херцеговине.
Иако су и раније његова дела превођена, након добијања престижног књижевног признања повећава се интересовање светске књижевне јавности за његов опус, његове приповетке и романи преведени су на преко тридесет језика.
Преминуо је 13. марта 1975. године у Београду.
Сматра се великаном југословенске и српске књижевности.