 | ИВАН АНТИЋ |
Рођен је 3. децембра 1923. године у Београду. У родном граду завршио је основну школу и Трећу мушку гимназију, где је матурирао током ратне 1942. године.
Архитектонски факултет Универзитета у Београду уписао је, након завршетка Другог светског рата, 1945. године. Дипломирао је 1950. године у класи професора Димитрија Лека, са оценом десет.
У периоду од 1950. до 1953. године радио је у „Југопројекту“. Након тога, прелази у пројектни биро грађевинског предузећа „Рад“, где остаје запослен до 1957. године. У овом високопрофесионалном грађевинском бироу, где је сарађивао са чувеним архитектом Ђорђем Стефановићем, настала су његова прва самостална дела.
За асистента на Катедри за пројектовање Архитектонског факултета у Београду изабран је 1957. године. На матичном факултету прошао је сва универзитетска звања, а за редовног професора изабран је 1973. године.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1976, а за редовног 1983. године. У оквиру Академије био је члан Председништва (1988−1998), председник Комисије за праћење рада на реконструкцији Палате САНУ, члан Комисије за међународну сарадњу, председник Савета САНУ за израду студије „Савски амфитеатар“, председник Комисије за архитектуру, урбанизам и просторно уређење, члан Одбора за „Речник појмова из области ликовних уметности“ и члан Одбора научног пројекта „Средиште културе III миленијум“.
Био је професионално и друштвено ангажован као председник Друштва архитеката Србије (1972−1978), члан Академије архитектуре Србије (од оснивања 1995. године), један од оснивача Инжењерске коморе Србије (2003) и члан Крунског савета.
У временском распону од готово педесет година академик Антић је пројектовао објекте који у обликовном, конструктивном и садржинском смислу представљају својеврсно оваплоћење идеала доба у којем је стварао. Његов обиман и награђиван опус садржи велики број реализованих и пројектованих архитектонских радова који су упоришне тачке српске модерне архитектуре, међу њима се издвајају два пројекта које је радио са архитектом Иванком Распоповић − Музеј савремене уметности на Ушћу и Спомен-музеј „21. октобар“ у Шумарицама. Пројектовао је и друга истакнута дела српске модерне архитектуре, међу којима су: Спортски центар „25. мај“, комплекс „Дом пионира“ (данас „Дечји културни центар“) са зградом РТБ-а (данас РТС-а) и Малим позориштем „Душко Радовић“ у Београду, спортска хала „Пинки“ у Земуну, олимпијски базен на Пољуду у Сплиту, хотели „Бреза“ у Врњачкој Бањи, „Нарвик“ у Кикинди, „Хајат“ на Новом Београду, зграда Републичког секретаријата унутрашњих послова (РСУП) на Губеревцу у Београду, Дом „Политике“ у Крупњу и др.
Добитник је бројних награда и друштвених признања: Октобарске награде града Београда за МСУ (заједно са И. Распоповић, 1965), Седмојулске награде за целокупан стваралачки опус (1969), Октобарске награде града Београда и Борбине награде за архитектуру за Спортски центар „25. Мај“ (1974), Награде Културно-просветне заједнице Крагујевца за Музеј у Шумарицама (заједно са И. Распоповић, 1975), Дипломе и златне плакете града Сплита за допринос одржавању Осмих медитеранских игара (1979), Борбине награде за архитектуру за зграду РСУП на Губеревцу (1983) и Вукове награде (2000).
Преминуо је 25. новембра 2005. године у Београду.