 | АЛЕКСАНДАР БЕЛИЋ |
Др словенске фиолологије и професор универзитета
СКА: дописник од 4. 2. 1905; прави члан Академије философских наука (од 3. 2. 1906); привремени секретар СКА од 10. 9. до 5. 11. 1923; в. д. од 5. 11. 1923. до 17. 2. 1937; разрешен 1. 3. 1937; председник СКА од 17. 2. 1937. до 17. 7. 1947. (ван функције од 4. 11. 1941. до 30. 1. 1945. и од 25. 4. до 17. 7. 1947)
САНУ: редовни члан Одељења литературе и језика (од 22. 3. 1948; секретар Академије философских наука од 22. 3. 1913. до 6. 3. 1924; председник САН од 17. 7. 1947. до 26. 2. 1960; члан Одбора за вођење послова Академије од 3. 5. до 17. 7. 1947; председник истог Одбора од 6. 5. до 17. 7. 1947.
Приступна беседа: „Основне црте историјског развитка српског језика”. Шт.: СКА Год. 22 (1909) 106–110 [извод]. Проглашен 14. 12. 1908 (СКА Год. 22 (1909) 105–110)
Рођен је 1876. у Београду, где је завршио основну школу и гимназију, а потом се уписао на историјско-филолошки одсек Велике школе. Студије славистике је затим похађао у Одеси и Москви. Докторат је одбранио на Универзитету у Лајпцигу (1900).
На Великој школи изабран је у звање доцента 1899, а у звање ванредног професора Универзитета у Београду 1905. године. Основао је три лингвистичка часописа: Српски дијалектолошки зборник (1905), Јужнословенски филолог (1913) – који је и даље један од најважнијих славистичких лингвистичких часописа – и Наш језик (1932), гласило за проучавање стандардног књижевног језика. Покретач је Славистичког друштва Србије и Међународног конгреса слависта.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905, а већ нарeдне године постао је редовни члан. За председника СКА изабран је 1937. године. На тој дужности био је наредне 23 године, односно до краја свог живота. Од оснивања Института за српски језик (1947) био је на његовом челу. Био је и члан више страних академија и научних друштава, те почасни доктор универзитета у Москви, Глазгову и Прагу.
Иза њега је остало преко 500 библиографских јединица. Своје теоријске погледе на језик изложио је у двотомној монографији О језичкој природи и језичком развитку, која се сматра његовим животним делом.
Најзначајнији је српски лингвиста у првој половини 20. века. Сматра се оснивачем словенске синтаксе, а његови радови представљају темеље изучавања дијалектологије и граматике савременог српског језика. Бавио се историјом српског језика, упоредном славистиком и акцентологијом. Био је заговорник јединственог српскохрватског језика.
Нека од његових дела су: Дијалекти источне и јужне Србије, О двојини у словенским језицима и Правопис српскохрватског језика.
Преминуо је 1960. године у Београду.
Биографија, библиографија: СКА Год. 18 (1905) 367–368. – Споменица о отварању Универзитета. Бгд 1906, 116–117. – Зборник филолошких и лингвистичких студија. A. Белићу поводом 25-годишњице. Бгд 1921, XIV–XVIII (X. Барић). – СКА Год. 43 (1935) 179–214. – Зборник филолошких и лингвистичких расправа. A. Белићу о 40-годишњици његова научног рада. Бгд 1937, IX–XXXIII. – ЗФФ 4 : 2 (1959) 441–444. – ЈФ 24 (1959–1960) 49–84 (И. Грицкат). – Зборник радова о Александру Белићу. ПИ САНУ 498 (1976) 433–469 (И. Грицкат). Изабрана дела A. Белића. Књ. 14. Стр. 305–349 (И. Грицкат, С. Илић). – LPJ 1 (М. lvić). – EJ 1 (M. Stevanović). – M. С. Московљевић: Сећање на једну дијалектолошку екскурзију с професором Белићем. НЈ, н. с 10 (1960) 81–83. – X. Капиџић: Боравак професора др Александра Белића у Херцеговини 1903. г. НЈ, н. с 10 (1960) 84–87. – M. P. Николић: Прилози упознавању живота и рада Александра Белића. НЈ, н. с.: 11 (1961) 102–108; 14 (1964) 169–188. – M. Р. Николић: Избор Александра Белића за академика. НЈ, н. с. 17 (1968–1969) 83–96. – M. Ивић, Правци у лингвистици. 6. доп. изд. Бгд 1990.
Некролог: САН Гласник 12 (1960) 1–11 (И. Ђуричић, Б. Т. Благојевић, В. В. Виноградов и М. Минић). – Политика 28. II 1960 (М. Стевановић). – Naši razgledi 9 : 5 (1960) 109 (Р. lvić). – Književna tribina 21 (1960) 4 (Lj. Jonke). – Slovansky přehled 46 : 2 (1960) (В. Havránek)
Фотографија: САНУ – Ф 190, 190/1–15, V