 | АЛЕКСАНДАР БЕЛИЋ |
Др словенске фиолологије и професор универзитета
СКА: дописник од 4. 2. 1905; прави члан Академије философских наука (од 3. 2. 1906); привремени секретар СКА од 10. 9. до 5. 11. 1923; в. д. од 5. 11. 1923. до 17. 2. 1937; разрешен 1. 3. 1937; председник СКА од 17. 2. 1937. до 17. 7. 1947. (ван функције од 4. 11. 1941. до 30. 1. 1945. и од 25. 4. до 17. 7. 1947)
САНУ: редовни члан Одељења литературе и језика (од 22. 3. 1948; секретар Академије философских наука од 22. 3. 1913. до 6. 3. 1924; председник САН од 17. 7. 1947. до 26. 2. 1960; члан Одбора за вођење послова Академије од 3. 5. до 17. 7. 1947; председник истог Одбора од 6. 5. до 17. 7. 1947.
Приступна беседа: „Основне црте историјског развитка српског језика”. Шт.: СКА Год. 22 (1909) 106–110 [извод]. Проглашен 14. 12. 1908 (СКА Год. 22 (1909) 105–110)
Рођен је 1876. у Београду, где је завршио основну школу и гимназију, а потом се уписао на историјско-филолошки одсек Велике школе. Студије славистике је затим похађао у Одеси и Москви. Докторат је одбранио на Универзитету у Лајпцигу (1900).
На Великој школи изабран је у звање доцента 1899, а у звање ванредног професора Универзитета у Београду 1905. године. Основао је три лингвистичка часописа: Српски дијалектолошки зборник (1905), Јужнословенски филолог (1913) – који је и даље један од најважнијих славистичких лингвистичких часописа – и Наш језик (1932), гласило за проучавање стандардног књижевног језика. Покретач је Славистичког друштва Србије и Међународног конгреса слависта.
Члан Српске краљевске академије постао је 1906, а њен председник 1937. На тој дужности био је наредне 23 године, односно до краја свог живота. Од оснивања Института за српски језик (1947) био је на његовом челу. Био је и члан више страних академија и научних друштава, те почасни доктор универзитета у Москви, Глазгову и Прагу.
Иза њега је остало преко 500 библиографских јединица. Своје теоријске погледе на језик изложио је у двотомној монографији О језичкој природи и језичком развитку, која се сматра његовим животним делом.
Најзначајнији је српски лингвиста у првој половини 20. века. Сматра се оснивачем словенске синтаксе, а његови радови представљају темеље изучавања дијалектологије и граматике савременог српског језика. Бавио се историјом српског језика, упоредном славистиком и акцентологијом. Био је заговорник јединственог српскохрватског језика.
Нека од његових дела су: Дијалекти источне и јужне Србије, О двојини у словенским језицима и Правопис српскохрватског језика.
Преминуо је 1960. године у Београду.
Биографија, библиографија: СКА Год. 18 (1905) 367–368. – Споменица о отварању Универзитета. Бгд 1906, 116–117. – Зборник филолошких и лингвистичких студија. A. Белићу поводом 25-годишњице. Бгд 1921, XIV–XVIII (X. Барић). – СКА Год. 43 (1935) 179–214. – Зборник филолошких и лингвистичких расправа. A. Белићу о 40-годишњици његова научног рада. Бгд 1937, IX–XXXIII. – ЗФФ 4 : 2 (1959) 441–444. – ЈФ 24 (1959–1960) 49–84 (И. Грицкат). – Зборник радова о Александру Белићу. ПИ САНУ 498 (1976) 433–469 (И. Грицкат). Изабрана дела A. Белића. Књ. 14. Стр. 305–349 (И. Грицкат, С. Илић). – LPJ 1 (М. lvić). – EJ 1 (M. Stevanović). – M. С. Московљевић: Сећање на једну дијалектолошку екскурзију с професором Белићем. НЈ, н. с 10 (1960) 81–83. – X. Капиџић: Боравак професора др Александра Белића у Херцеговини 1903. г. НЈ, н. с 10 (1960) 84–87. – M. P. Николић: Прилози упознавању живота и рада Александра Белића. НЈ, н. с.: 11 (1961) 102–108; 14 (1964) 169–188. – M. Р. Николић: Избор Александра Белића за академика. НЈ, н. с. 17 (1968–1969) 83–96. – M. Ивић, Правци у лингвистици. 6. доп. изд. Бгд 1990.
Некролог: САН Гласник 12 (1960) 1–11 (И. Ђуричић, Б. Т. Благојевић, В. В. Виноградов и М. Минић). – Политика 28. II 1960 (М. Стевановић). – Naši razgledi 9 : 5 (1960) 109 (Р. lvić). – Književna tribina 21 (1960) 4 (Lj. Jonke). – Slovansky přehled 46 : 2 (1960) (В. Havránek)
Фотографија: САНУ – Ф 190, 190/1–15, V