 | ЈОВАН БИЈЕЛИЋ |
Рођен је 19. јуна 1886. године у селу Колунић код Босанског Петровца, где је завршио основну школу. Након тога, уписује се у Велику гимназију у Сарајеву, а већ после два завршена разреда прелази у Занатлијску школу. Похађао је наставу на Академији Гранд Шомијер у Паризу (зима 1912/1913. и лето 1914). Као држављанин Аустроугарске монархије, избегао је мобилизацију одласком на усавршавање код Влаха Буковца на Академији у Прагу (1915). Убрзо се запошљава као наставник цртања у Бихаћу, где проводи наредне четири године (1915–1919). Од 1919. године живи у Београду и ради у Народном позоришту – прво као сценограф, а затим и као шеф тамошње сликарске радионице.
Студијски је боравио у Берлину, Дрездену и Прагу (мај–август 1920), а касније и у Италији и Француској.
Бавио се и педагошким радом. Водио је сликарску школу у свом атељеу, кроз коју су прошли Даница Антић, Павле Васић, Душан Влајић, Никола Граовац, Миомир Денић, Пеђа Милосављевић, Ђорђе Поповић, Јурица Рибар, Алекса Челебоновић и други.
Био је један од оснивача уметничких група Облик, Самостални и Независни. Група Облик значајно је утицала на прихваћеност и распрострањеност савремених уметничких тенденција на београдској ликовној сцени, а његов значај у томе је био пресудан.
Био је изузетно плодан стваралац, оставивши иза себе око хиљаду слика (уље, темпера), преко сто акварела, више од шест стотина цртежа, више од педесет пастела, деветнаест илустрација за књиге и деведесет четири позоришне инсценације. Такође, у његовом опусу налазе се и неколико објављених приповедака.
Његов сликарски пут обухватао је више фаза – од утицаја француских сликара, посебно Сезана, преко краткотрајне фазе у духу Кандинског, посткубизма и реализма, до експресионистичке фазе и коначног приближавања апстракцији. Сликао је портрете, актове и фигуре, затим мртву природу и пејзаже, а посебно пределе Босне, односно свог завичаја − Бихаћа и околине.
Редовни члан Српске академије наука и уметности постао је 1963. године.
Његова дела чувају и излажу Народни музеј, Музеј савремене уметности у Београду, Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду и остале музејско-галеријске установе Србије, а налазе се и у приватним колекцијама.
За свој уметнички рад добио је више значајних награда и признања, међу којима су: Награда Геце Кона (1936), почасна диплома на Светској изложби у Паризу (1937), Орден заслуга за народ I реда (1956), Октобарска награда Београда (1957), Награда Бихаћа (1959) и Седмојулска награда Србије за животно дело (1960).
Својим стваралаштвом уписао се у сам врх српског и југословенског сликарства.
Преминуо је 12. марта 1964. године у Београду.