 | ДУШАН БОРИЋ |
Родио се 1. септембра 1889. у селу Могорић, у Лици. Основну школу и гимназију завршио је у Госпићу. Одлази на студије медицине, прво у Грац, где студира код чувених хемичара проф. Хофмана и проф. Прелога, будућег добитника Нобелове награде. Студије медицине Борић наставља у Прагу, где 1914. бива промовисан у доктора медицинских наука.
Након повратка у земљу, по избијању Првог светског рата, јавља се у војску као добровољац и лекар. Заједно са српском војском прешао је Албанију. Био је један од малобројних активних лекара на острву Вид, једном од симболу страдања српске војске у Првом светском рату.
После ослобођења, радио је прво као лекар Окружне болнице у Крагујевцу, а 1921. премештен је у Општу државну болницу у Београду на Друго унутрашње одељење. Убрзо по оснивању Медицинског факултета, одељење на којем ради др Борић постаје Друга интерна клиника Медицинског факултета. Др Борић постаје асистент код проф. Антића, и један од његових најближих сарадника на клиници. У звање доцента изабран је 1932, а ванредни професор на Катедри за интерну медицину постаје 1939. године.
По завршетку Другог светског рата, 1947. године, изабран је за редовног професора Медицинског факултета у Београду. Од 1949. ради у Институту за медицинска истраживања САН као научни сарадник. Заједно са проф. др Александром Ђајом и академиком Стефаном Ђелинеом, професор Борић формира Одељење за изучавање исхране народа Института за медицинска истраживања САН. Седам година (1954−1962) био је управник овог одељења, које је развило своју делатност на читавој територији Републике Србије. Више од две деценије екипе стручњака, вођене ентузијазмом академика Божића обилазиле су на десетине села у пределима Голије, Санџака, Косова, Поморавља, Шумадије Војводине и другим деловима земље, у детаље описујући резултате неправилне исхране и њене бројне последице као што су: плурихиповитаминоза, анемија, хипопротеинемија и друге. Благотворни учинци овог великог истраживања били су смањење или нестајање разних симптома неправилне исхране широм земље − пелагре на Косову, скробута, рахитиса и арибофлавиноза у другим деловима земље.
Као један од плодова истраживања конципиран је и Борићев симптом код оболелих од плурхиповитаминозе, заснован на утврђеним променама на уснама, језику и меком непцу, који ће остати као трајан документ вишегодишњих истраживања овог великог клиничара и научника.
За дописног члана Српске академије наука изабран је 1955, а редовни члан САНУ постао је 1963. године.
Својим вишедеценијским радом на пољу науке, клиничке медицине и педагогије оставио је велико завештање у нашој медицинској науци.
Преминуо је 3. септембра 1978. године у Београду.