 | ВЛАДИМИР БОШЊАКОВИЋ |
Рођен је у Београду 10. августа 1930. Матурирао је у Трећој београдској гимназији 1948. године. На Медицинском факултету Универзитета у Београду дипломирао је 1955. године. Од 1956. до 1960. године радио је у Дому здравља „Савски венац“. Затим почиње да ради у Институту за медицинска истраживања, где остаје до 1966. године.
Докторску дисертацију одбранио је 1970. године на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Усавршавао се и био на студијским боравцима на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, где је био и гостујући истраживач-професор 1970/71. и 1976. године.
Област његово научног рада била је нуклеарна медицина и кардиоваскуларна патологија. Специјалистички испит из нуклеарне медицине положио је 1982. године. За асистента на Медицинском факултету Универзитета у Београду изабран је 1967. године, а потом у звање научног сарадника и вишег научног сарадника. За ванредног професора изабран је 1984, а за редовног професора 1987. године. Био је оснивач и први шеф Катедре за последипломску наставу из нуклеарне медицине (1980–1982). За директора Лабораторије за примену радиоактивних изотопа у медицини Медицинског факултета Универзитета у Београду изабран је 1982. године. Био је оснивач Института за нуклеарну медицину Клиничког центра Србије и његов директор од 1987. до 1995. године.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 25. априла 1991, а за редовног 26. октобра 2000. године.
Био је светски признати стручњак у области нуклеарне кардиологије и имуносцинтиграфије. Објавио је више од 400 научних и стручних радова у домаћим и страним медицинским часописима. Велики научни допринос пружио је у области дијагностике срчаних шантова, као и у дијагностиковању тромбоза помоћу радиообележеног антифибрин антитела. Поље његовог научног интересовања обухватало је и иновације и техничка унапређења детекторских система у нуклеарној медицини, као и конструкционо-физичке аспекте развоја нових универзалних визуелизационих уређаја за нуклеарну медицину, SPECT/PET скенере, за које је добио амерички патент 2001. године.
Био је дугогодишњи члан Српског лекарског друштва, члан Секције за нуклеарну медицину, и у два мандата председник ове секције. Такође, био је члан Европског удружења нуклеарне медицине (од 1976) .
Примио је бројна признања, међу којима су: Златна медаља Удружења за нуклеарну медицину САД (1971), Октобарска награда Београда (1989) и Орден рада са златним венцем (1987).
Својим научним радом и достигнућима дао је велики допринос развоју српске медицине.
Преминуо је 4. марта 2008. године у Београду.