 | ДОБРИЦА ЋОСИЋ |
Рођен је у Великој Дренови код Трстеника 29. децембра 1921. године. Матурирао је у Пољопривредној школи у Ваљеву 1942. године.
Након избијања Другог светског рата придружује се Народноослободилачком покрету, у оквиру којег постаје комесар Расинског партизанског одреда. Био је уредник листа Млади борац и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Након ослобођења завршио је Вишу политичку школу „Ђура Ђаковић“. Био је члан АГИТРОП-а и Централног комитета КП Србије. Пуних 12 година био је народни посланик у републичкој и савезној скупштини.
У свом роману првенцу Далеко је сунце, објављеном 1951. године, Ћосић проблематизује преке судове и револуционарни терор унутар партизанског покрета током рата.
Са делом Корени (1954) отпочиње циклус романа којим ће од 1972. до 2007. године успоставити своју романсијерску визију српске историје краја 19. и током 20. века. Уследили су романи: Деобе (1961), Бајка (1965), Време смрти (тетралогија, 1972–1979), Време зла (трилогија Грешник 1985, Отпадник 1986, Верник 1990), Време власти I (1996) и Време власти II (2007).
У почетку политичког деловања био је близак сарадник Јосипа Броза Тита, кога је, у својству члана државне делегације пратио на гробу „Галеб“ током обиласка афричких земаља.
До разлаза са политиком Савеза комуниста Југославије и Јосипа Броза Тита долази 1966. године, након критике Кардељевог концепта конфедерализације Југославије. Дефинитиван раскид се догодио на XIV пленуму ЦК Савеза комуниста Србије 1968. године, када је Ћосић критиковао политику СК Југославије према српском становништву на Косову и Метохији. ЦК Србије је прогласио Ћосића за српског националисту, оградивши се од свих његових ставова. Од тада делује као опозиционо настројен интелектуалац.
Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге. За дописног члана Одељења језика и књижевности Српске академије наука и уметности изабран је 1970, а за редовног 1976. године.
Његове публицистичке књиге Моћ и стрепња (1976) и књига политичких есеја Стварно и могуће (1982) биле си забрањене.
Јуна 1992. изабран је за председника СР Југославије, а смењен је са те функције годину дана касније.
Своје погледе на решење косовско-метохијске кризе изложио је у књизи Косово (2004), а књига Пријатељи представља збирку портрета значајних личности које су обележиле његов професионални и лични живот.
У периоду од 2001. до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује Пишчеве записе у дневничкој форми. Роман Време змија објављује 2009. године. У питању су дневничке белешке настале током и након НАТО бомбардовања СР Југославије. Његовo последње књижевно дело У туђем веку објављено је 2011. године.
За свој књижевни рад примио је многе награде, међу којима су: НИН-ова награда за роман Корени (1954), Седмојулска награда за Деобе (1961), Награда Удружења књижевника Србије (1986), Његошева награда (1990, 1991), Специјална Вукова награда (1991), Награда БИГЗ-а (1991), Награда Златни крст цара Лазара (1993), Награда „Лаза Костић“ (1996), Награда „Меша Селимовић“ (1996), Награда Кочићеве задужбине (1996), Награда Народне библиотеке Србије (1997), Награда „Светозар Ћоровић“ (1997), Златни прстен деспота Стефана Лазаревића (1998), Награда „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности (2010), Награда Удружења писаца Русије „Златни витез за књижевно стваралаштво“ (2010).
Преминуо је 18. маја 2014. у Београду.