 | ЂУРА ДАНИЧИЋ, крштено име Ђурађ Поповић |
Рођен је 6. априла 1825. у Новом Саду. У родном граду завршио је пет разреда Српске православне велике гимназије новосадске, а образовање је наставио у Пожуну (Братислави). Студије права отпочиње у Пешти 1844, а следеће године их наставља у Бечу. У Бечу упознаје Вука Караџића и постаје агилни поборник његове реформе српског књижевног језика и правописа. Напустивши студије права (1846), посвећује се изучавању словенске филологије у директним контактима с Францом Миклошичем. Беч напушта 1856, када је добио посао библиотекара Народне библиотеке у Београду. У периоду од 1859. до 1865. био је професор теорије књижевности, филологије и историје књижевности на београдском Лицеју, односно Великој школи. Због сукоба са просветним административним властима 1865. године напушта професуру и прелази у Поштанско одељење Министарства унутрашњих дела. Године 1866. прелази у Загреб, где је изабран за првог тајника Југославенске академије знаности и умјетности. На позив министра просвете Стојана Новаковића враћа се у Београд 1873. и преузима вођење Српског семинара на Великој школи. Након четири године поново одлази у Загреб.
Члан Друштва српске словесности постао је 1849, а дужност секретара Друштва обављао је од 1857. до 1861. За редовног члана Српског ученог друштва изабран је 1869. године, а за председника Друштва 1878. године. Био је и члан Руске академије наука (1864).
Полемичком студијом Рат за српски језик и правопис (1847) Даничић је увео научну аргументацију у српску филолошку критику и допринео победи језичке реформе Вука Караџића. Потписао ју је псеудономом Ђ. Даничић, којим ће потписивати и каснија дела. Својим радом дао је немерљив допринос конституисању српског књижевног језика. Објавио је Малу српску граматику 1850, а њено друго, измењено и проширено издање под насловом Облици српскога језика 1863. Сарађивао је с Вуком на другом издању Српског рјечника (1852) и захваљујући њему у овом издању доследно је спроведено обележавање четвороакценатског система српског књижевног језика. Даничићеве радове о српским акцентима, објављиване у едицији Slavische Bibliothek (1851), Гласнику ДСС (1856−1859) и Раду ЈАЗУ (1869−1872) издао је Милан Решетар 1925. године под називом Српски акценти. У делу Српска синтакса (1858) Даничић је темељно описао падежни систем српског језика. За кодификацију вуковског типа књижевног језика велики значај имају и његови преводи: Приповијетке из Старог и Новог завјета (1850), Писма о служби божијој у православној цркви А. Н. Муравијева (1854), Историја српскога народа А. Мајкова (1858) и Стари завјет (1864−1868).
Даничић се предано бавио проучавањем српске језичке и књижевне прошлости и лексикографским радом. Саставио је Рјечник из књижевних старина српских I−III (1863−1864), први историјски речник српског језика, у којем је обрађена и народна и књижевна лексика. Био је иницијатор и први уредник Рјечника хрватскога или српскога језика ЈАЗУ (1880‒1976). Издавао је старе српске рукописне споменике, међу њима Теодосијев Живот Светога Саве (1860), Никољско јеванђеље (1864), Доментијанов Живот Светога Симеуна и Светога Саве (1865), Животе краљева и архиeпископа српских од архиепископа Данила II (1866) и Хвалов рукопис (1871). Књига Историја облика српскога или хрватскога језика до свршетка XVII вијека (1874), посвећена историјској морфологији, до данас је остала непревазиђена.
Преминуо је у Загребу 17. новембра 1882. Сахрањен је у Београду.