 | ВОЈИСЛАВ ДАНИЛОВИЋ |
Рођен је 6. априла 1910. године у Горњем Чичеву код Требиња. Основну школу и седам разреда гимназије завршио је у Требињу, а матуру у Сарајеву. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду 1935. године, као војни стипендиста. Након лекарског стажа, радио је у болници у Дебру, а потом у Скопљу.
Током Другог светског рата био је задружни лекар, прво у Бањанима, а потом у селу Дудовици код Лазаревца. Изабран је за асистента на тадашњој III Интерној клиници при Медицинском факултету у Београду 1946. године. На истом факултету прошао је сва универзитетска звања − за доцента је изабран 1951, за ванредног професора 1956, а за редовног професора 1963. године. Био је продекан Медицинског факултета у Београду од 1957. до 1959. године. Дужност декана обављао је од 1964. до 1967. Као хонорарни професор радио је и на Стоматолошком факултету у Београду, од његовог оснивања 1948. до 1965. године.
Спољни сарадник Института за физиологију рада САН постао је 1948. године, учествујући у низу испитивања алергијских појава у разним индустријским центрима Србије. Од тог периода професор Даниловић посвећује, на клиници и на терену, много времена изучавању проблема из области алергологије. Плод тих изучавања је и монографија Алергија и алергијске болести (1954), коју је Даниловић написао у сарадњи са професором В. Спужићем. Био је један од оснивача и председник Секције за алергологију СЛД-а и почасни председник Удружења алерголога и клиничких имунолога Југославије. Функцију председника Српског лекарског друштава обављао је од 1961. до 1963. године.
Такође, био је један од организатора скупа Европске академије за алергологију у Београду 1958. Изабран је за почасног члана Друштва алерголога Француске (1962). Од 1966. био је директор Интерне Б клинике и шеф Катедре интерне медицине Медицинског факултета у Београду.
За дописног члана САНУ изабран је 1965, а за редовног 1974. Обављао је функцију секретара Одељења медицинских наука САНУ (1975-1981).
Академик Даниловић био је активан у изучавању многих проблема из пулмологије. Као цењени стручњак у тој области интерне медицине, био је уредник поглавља о болестима плућа у уџбенику Интерна медицина (1979) и глави уредник монографије Плућне болести (1982), објављене након његове смрти.
Поред значајних радова из алергологије и пулмологије, највећи домет у научноистраживачком раду професор Даниловић је постигао у области патологије бубрега, најпре у изучавању имунореактивних нефропатија, а потом у изучавању ендемске нефропатије, болести дотад непознате етиологије. У изучавању ендемске нефропатије Даниловић је био покретач и творац многих истраживања. Основао je 1972. године Институт за ендемску нефропатију у Лазаревцу – средишту ендемског обољења. Анимирао је искусне и млађе сараднике из БиХ, Хрватске, Македоније, Бугарске, Румуније за тимско истраживање ове болести, а инострани стручњаци из САД, Јапана и Велике Британије долазили су и истраживали у Србији. Захваљујући радовима Даниловића и његових сарадника интернационална медицинска јавност упозната је са овом болешћу. Проблематика ендемске нефропатије изнета је као посебна тема на Првом и Другом интернационалном нефролошком конгресу у Евијану и Прагу (1960).
Његова богата библиографија садржи 250 научно-стручних радова, од којих су 93 посвећени проблему ендемске нефропатије. Као гостујући професор држао је предавања на универзитетима у Русији, Пољској, Бугарској, Немачкој и у САД.
Примио је многа признања, међу којима су: Годишња награда СЛД (1975), Орден рада са црвеном заставом (1973), Седмојулска награда (1979), Орден заслуга за народ са златном звездом (1979).
Био је један од доајена интерне медицине, нарочито у области алергологије, нефрологије и пулмологије.
Преминуо је 24. октобра 1981. године у Паризу.