 | ВЛАДИМИР ДЕДИЈЕР |
Рођен је 4. фебруара 1914. у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Правном факултету у Београду, где је и докторирао са дисертацијом из области историје правних институција. Током студија радио је као новинар Политике, прво као члан београдске редакције, затим као дописник у Словенији, а касније је извештавао из Пољске, Данске, Норвешке, Енглеске и Шпаније. Због писања о Шпанском грађанском рату и блискости са Комунистичком партијом отпуштен је из редакције Политике, у мају 1937. године. Потом је покренуо и уређивао левичарски месечни лист Тридесет дана са Владимиром Витасовићем.
Примљен је у Комунистичку партију Југославије 1939. године, мада у њеном раду учествује од раније. Након избијања Другог светског рата придружује се Народноослободилачком покрету. Током рата најпре је обављао функцију комесара Крагујевачког партизанског одреда, затим је у Ужицу и Дринчићима уређивао лист Борба, блиско сарађујући са Милованом Ђиласом. Такође, био је уредник илегалног информативног билтена КПЈ Саопштења. За време Четврте и Пете офанзиве био је делегат ЦК КПЈ при Санитетском одсеку Врховног штаба и у Централној болници.
По завршетку рата, био је члан југословенске делегације на оснивачкој скупштини Организације уједињених нација у Сан Франциску 1945, као и Мировне конференције у Паризу 1946. Током рата и у првим послератним годинама био је задужен за агитационо-пропагадни рад у централном партијском апарату, радио је у Агитпропу ЦК КПЈ. Уређивао је лист Борбу и радио као предавач историје НОБ-а на Београдском универзитету Због објављивања чланака Милована Ђиласа у Борби, као уредник листа Дедијер је 1954. оптужен да је помагао ширење Ђиласових идеја, које су се нашле на удару партијске критике. Осуђен је условно на годину и по дана затвора. Касније је суд поништио ту одлуку.
Након што је у августу 1954. поднео оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ, повукао се из политичког живота и посветио научном раду. Крајем педесетих година 20. века одлази у САД. Својим изванредним студијама које објављује у иностранству стиче углед једног од најзначајнијих историчара тог времена. Предавао је на више универзитета у Европи, САД и Канади. Са међународном афирмацијом уврстио се у ред најангажованијих интелектуалаца и бораца за људска права седамдесетих година 20. века. У првом Раселовом суду за испитивања ратних злочина САД у Вијетнаму вршио је дужност председника већа. У другом Раселовом суду за испитивања кршења људских права у Латинској Америци био је први председник, а у трећем Раселовом суду за испитивање ситуације у Савезној Републици Немачкој 1978. године изабран је за председника суда. За члана Међународног одбора за објављивање историјске грађе са Нирнбершких процеса изабран је 1987. Наредне године изабран је за члана International Organization on the Holocaust and Genocide у Јерусалиму, а 1989. године за почасног председника Друштва историчара за сакупљање грађе о масовним убиствима и чисткама у 20. веку, које је основано у Ставангеру (Норвешка) на његову иницијативу.
У историјску науку ушао је посредством дневничке литературе, пошто је објавио веома важан историјски извор, свој Дневник из Другог светског рата. Дело је издато у три књиге у периоду од 1945. до 1950, а касније је имало више издања. Биографску студију Јосип Броз Тито. Прилози за биографију објавио је 1953. године. Готово три деценије након овог издања објавио је биографску студију Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита (1980). Након селидбе у САД објављује Сарајево 1914 (1966), дело које и данас остаје једна од најважнијих студија о узроцима и последицама сарајевског атентата и избијању Првог светског рата. Такође, био је коаутор студије Историја Југославије (1972). Аутор је монографија и студија: Интересне сфере (1980), Ватикан и Јасеновац (1987), Велики бунтовник Милован Ђилас (1991) и многих других. Заједно са А. Милетићем написао је студије Протеривање Срба са огњишта 1941-1944. (1989) и Геноцид над Муслиманима 1941-1945. (1989).
За дописног члана САНУ изабран је 1968, а за редовног 1978. године. У оквиру Академије био је оснивач и председник Одбора за сакупљање грађе о геноциду против српског народа и других народа Југославије у 20. веку. Такође, био је активан у Одбору за прикупљање и објављивање грађе о спољној политици Србије 1903–1914. Његов непристрасан и критички метод при објављивању историјске грађе може се запазити у збирци историјских извора Документи 1948. I и II (1979) и Документи о спољној политици Краљевине Србије, књига VII (1980).
Био је један од најутицајнијих југословенских интелектуалаца друге половине 20. века. Својим научним радом оставио је дубок траг у југословенској и српској историографији.
Преминуо је 1. децембра 1990. године у Бостону. Сахрањен је у Љубљани.