 | АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО |
Рођен је 4. септембра 1894. године у Београду, где је завршио основну школу и реалку. Матурирао је 1913. године, а затим уписује Технички факултет у Београду. Током Првог светског рата био је припадник чувеног Скопског ђачког батаљона „1300 каплара“. Учествовао је у биткама на Церу и код Шапца. Као ђак-наредник, крајем јануара 1915, послат је у Шартр да учи за војног пилота. На Солунском фронту вршио је дужност војног авијатичара. Пред крај рата, студије наставља на Краљевској школи за инжењере у Риму. Због политичких проблема насталих проглашењем Краљевине СХС, напушта Италију и студира два семестра у Прагу и Брну, затим се враћа у Београд.
Дипломирао је 1926. на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Током 1927. године, као стипендиста француске владе, на École des hautes études, у Паризу, специјализирао је српску средњовековну архитектуру код професора Габријела Мијеа. По повратку у Београд, исте године, изабран је за асистента на Архитектонском факултету. За доцента је изабран 1928, а за ванредног професора 1936. године.
У Други светски рат ушао је са чином резервног мајора, једно време био је заробљен у логору на Бањици. Након завршетка рата враћа се раду на Архитектонском факултету у Београду, где је изабран за редовног професора 1948. године. Од тада хонорарно ради и као редовни професор на Филозофском факултету у Београду, на Катедри за историју уметности. Био је шеф Катедре за историју архитектуре и уметности на Архитектонском факултету у Београду, декан Архитектонског факултета (1950–1952) и члан Савета Београдског универзитета (1956–1960). Учествовао је на бројним конгресима и конференцијама, на међународним скуповима у земљи и иностранству (Рим, Париз, Истамбул, Минхен, Оксфорд, Барселона и у другим градовима).
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1955, а за редовног члана 1961. године.
Током каријере првенствено се бавио историјом архитектуре и конзервацијом, односно заштитом споменика културе. У фокусу његових истраживања била је национална средњовековна и фолклорна архитектура новијег доба. Често је боравио на терену, обилазио је Србију, Црну Гору, Македонију, Свету Гору, Малу Азију. Објавио је више од стотину научних студија и десетак књига, највише из области историје архитектуре, археологије, етнологије. Као најзначајније издвајају се две његове студије о историји српске средњовековне архитектуре: Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији (1950) и Монументална декоративна архитектура у средњовековној Србији (1953). Док се о народној архитектури издваја његово двотомно дело Народно неимарство (1968).
Активан је био и као архитекта, а двадесетак његових пројеката је изведено. У области архитектуре добио је низ награда, од предратних – за спомен-гробља (1927), за најуспелије стилске зграде у Београду (1930. и 1939), за пројекат Храма Светог Саве (1936), за нову зграду Филозофског факултета – до послератне прве награде за уређење Кнез Михаилове улице са реконструисаном Делијском чесмом. Похвалницу патријарха Германа за велике заслуге у изградњи храмова и реконструкцији средњовековних манастира Српске православне цркве, а посебно манастира Хиландара, као и за научну обраду и публикацију у области црквене архитектуре примио је 1975. године. Награду за допринос и заслуге у заштити споменичког наслеђа Друштва конзерватора Србије примио је 1977. године (1982. је изабран за почасног члана Друштва). Захвалница Института за архитектуру и урбанизам Србије додељена му је 1979. Диплома Републичког завода за заштиту споменика културе за изузетан допринос у заштити нашег историјског и културног наслеђа уручена му је 1982. године. Награду за допринос развоју архитектуре Савеза архитеката Србије добио је 1983.
Носилац је Албанске споменице. Поред поменутих признања, добио је Седмојулску награду (1965) и Октобарску награду Београда (1988). Одликован је Орденом рада са црвеном заставом (1965) и Орденом Републике са златним венцем (1978).
Александар Дероко је био посвећен и археолошким истраживањима, радио је на разним ископавањима: око Царичиног града (1947) и Смедеревског града (од 1950. до 1970). Бавио се и новинарством и белетристиком, писао је есеје, мемоаре, аутобиографске текстове
Целог живота бавио се сликарством, био је пасионирани цртач. Ретко је излагао као сликар, углавном на интерним изложбама Архитектонског факултета. Изузетак је ретроспективна изложба његових радова у Културном центру Београда, 1980. године, у организацији САНУ. Изложба је доживела изузетан успех код критике и публике. Академик Дероко поклонио је 129 својих дела Уметничкој збирци САНУ 1984. године. Уз 19 слика, целину његовог легата у уметничком Фонду САНУ чини 110 цртежа, скица и студија.
Био је један од доајена српске и југословенске архитектуре и историје уметности.
Преминуо је 30. новембра 1988. године у Београду.