 | АЛЕКСАНДАР ДЕСПИЋ |
Рођен је 6. јануара 1927. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1951. на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду. На истом факултету изабран је за асистента на Катедри за физичку хемију и електрохемију (1953). Последипломске студије завршава у Лондону, где је на Империјалном колеџу за науку и технологију (Imperial College of Science and Technology) одбранио магистарску тезу 1954, а докторирао је 1955. године.
По повратку у Београд, наставио је да ради на Технолошко-металуршком факултету где је прошао сва универзитетска знања – изабран је за доцента 1959, за ванредног професора 1964, а за редовног професора 1971.
Као научни сарадник и гостујући професор боравио је два пута на Универзитету Пенсилваније у Филаделфији (САД), у периоду од 1957. до 1959, а потом од 1966. до 1967. године. Као предавач гостовао је у више универзитетских центара у свету. Био је руководилац бројних научних пројеката на Технолошко-металуршком факултету, Техничком институту САНУ, у Центру за електрохемију ИХТМ где је био научни саветник.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1965, а за редовног 1974. године. Обаљао је дужност потпредседника САНУ од 1981 до 1994, када је изабран за председника САНУ. На овој дужности остаје до 1998. године. На иницијативу академика Деспића основан је Одбор за III миленијум, у оквиру којег су покренути пројекти оснивања Музеја науке и технике (1989) и Галерије Музеја (1997). Био је први управник и дугогодишњи председник Управног одбора Музеја науке и технике. Од 1999. обављао је дужност директора Галерије Музеја, која од 2006. године носи назив Галерија науке и технике САНУ.
Био је председник и почасни председник Српског хемијског друштва и Уније хемијских друштва Југославије (1978−1981), покретач и главни уредник гласила Уније – Yugoslav Chemical Pаpers. Такође, био је дописни члан Словеначке академије наука и уметности и ЈАЗУ. За члана Европске академије науке и уметности изабран је 1992. године.
Његова богата библиографија садржи преко 130 научних радова објављених у иностраним часописима и 48 у домаћим часописима, аутор је 18 уџбеника и монографија. Аутор је 27 патената из области инжењерске електротехнике, међу којима је један заштићен у Великој Британији, а четири у САД.
Учествовао је на бројним научним скуповима у Еворпи и САД. Међународна сарадња коју је остварио Александар Деспић имала је велики значај за афирмацију наше науке у свету. Био је потпредседник International Society of Electrochemistry и члан уређивачког савета часописа Journal of Applied Electrochemistry. Његови доприноси теоријској електрохемији наводе се у поглављима 14 угледних иностраних монографија и енциклопедија.
Научно-истраживачка и стручна активност Александра Деспића оставила је значајан траг у неколико области електрохемијске науке. Проучавајући механизам реакције таложења и растварања гвожђа показао је да Ph зависна реакција растварања гвожђа следи кинетички закон првог рада што је представљало велико откриће у овој области. Многобројни су доприноси Александра Деспића у области електрохемијског таложења метала почев од теоријског проучавања почетка нуклеације и раста честица метала. Проучавање процеса и материјала у електрохемијским изворима енергије је област у којој је академик Деспић уложио можда највећи део својих научних и истраживачких потенцијала и активности. Такође, феномен преноса масе у низу различитих електрохемијских процеса, као сегмент електрохемијског инжењерства, покрио је значајан део истраживачке делатности академика Деспића.
Добитник је бројних признања, међу којима су: Октобарска награда Београда (1968), Седмојулска награда (1990), Повеља Српског хемијског друштва (1972) и Орден рада са црвеном заставом.
Својим научним и педагошким радом дао је немерљив допринос развоју наше науке.
Преминуо је 7. априла 2005. године у Београду.