 | АЛЕКСАНДАР ДЕСПИЋ |
Рођен је 6. јануара 1927. године у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1951. на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду. На истом факултету изабран је за асистента на Катедри за физичку хемију и електрохемију (1953). Последипломске студије завршава у Лондону, где је на Империјалном колеџу за науку и технологију (Imperial College of Science and Technology) одбранио магистарску тезу 1954, а докторирао је 1955. године.
По повратку у Београд, наставио је да ради на Технолошко-металуршком факултету где је прошао сва универзитетска знања – изабран је за доцента 1959, за ванредног професора 1964, а за редовног професора 1971.
Као научни сарадник и гостујући професор боравио је два пута на Универзитету Пенсилваније у Филаделфији (САД), у периоду од 1957. до 1959, а потом од 1966. до 1967. године. Као предавач гостовао је у више универзитетских центара у свету. Био је руководилац бројних научних пројеката на Технолошко-металуршком факултету, Техничком институту САНУ, у Центру за електрохемију ИХТМ где је био научни саветник.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1965, а за редовног 1974. године. Обављао је дужност потпредседника САНУ од 1981. до 1994, а потом председника САНУ од 22. децембра 1994. до 11. фебруара 1999. године. Као потпредседник и председник САНУ дао је значајан допринос унапређењу научноистраживачке делатности Академије, развоју интердисциплинарних програма и међународне сарадње. На његову иницијативу основан је Одбор за III миленијум, из кога су проистекли пројекти оснивања Музеја науке и технике (1989) и Галерије науке и технике. Био је први управник и дугогодишњи председник Управног одбора Музеја науке и технике, а руководио је и радом Галерије Музеја, која од 2006. године делује под називом Галерија науке и технике САНУ.
Био је председник и почасни председник Српског хемијског друштва и Уније хемијских друштва Југославије (1978−1981), покретач и главни уредник гласила Уније – Yugoslav Chemical Pаpers. Такође, био је дописни члан Словеначке академије наука и уметности и ЈАЗУ. За члана Европске академије науке и уметности изабран је 1992. године.
Његова богата библиографија садржи преко 130 научних радова објављених у иностраним часописима и 48 у домаћим часописима, аутор је 18 уџбеника и монографија. Аутор је 27 патената из области инжењерске електротехнике, међу којима је један заштићен у Великој Британији, а четири у САД.
Учествовао је на бројним научним скуповима у Еворпи и САД. Међународна сарадња коју је остварио Александар Деспић имала је велики значај за афирмацију наше науке у свету. Био је потпредседник International Society of Electrochemistry и члан уређивачког савета часописа Journal of Applied Electrochemistry. Његови доприноси теоријској електрохемији наводе се у поглављима 14 угледних иностраних монографија и енциклопедија.
Научно-истраживачка и стручна активност Александра Деспића оставила је значајан траг у неколико области електрохемијске науке. Проучавајући механизам реакције таложења и растварања гвожђа показао је да Ph зависна реакција растварања гвожђа следи кинетички закон првог рада што је представљало велико откриће у овој области. Многобројни су доприноси Александра Деспића у области електрохемијског таложења метала почев од теоријског проучавања почетка нуклеације и раста честица метала. Проучавање процеса и материјала у електрохемијским изворима енергије је област у којој је академик Деспић уложио можда највећи део својих научних и истраживачких потенцијала и активности. Такође, феномен преноса масе у низу различитих електрохемијских процеса, као сегмент електрохемијског инжењерства, покрио је значајан део истраживачке делатности академика Деспића.
Добитник је бројних признања, међу којима су: Октобарска награда Београда (1968), Седмојулска награда (1990), Повеља Српског хемијског друштва (1972) и Орден рада са црвеном заставом.
Својим научним и педагошким радом дао је немерљив допринос развоју наше науке.
Преминуо је 7. априла 2005. године у Београду.