![]() | ДЕЈАН ДЕСПИЋ |
Рођен је 11. маја 1930. године у Београду. У родном граду завршио је основну школу, гимназију и средњу музичку школу.
Студирао је композицију у класи проф. Марка Тајчевића, а дириговање у класи академика Михаила Вукдраговића на Музичкој академији у Београду. Дипломирао је на оба одсека 1955. године. Педагошку каријеру започео је у Музичкој школи „Мокрањац“, а од 1965. предавао је на Катедри за теорију Музичке академије (данас Факултет музичке уметности) у Београду. У звање редовног професора изабран је 1979. године.
За дописног члана САНУ изабран је 1985, а за редовног 1994. године. У оквиру Академије обављао је дужност заменика секретара Одељења ликовне и музичке уметности (1986–1995) и секретара Одељења ликовне и музичке уметности (1999–2011). Са великом посвећеношћу, од 2000. до 2011. године, успешно је руководио концертном делатношћу Галерије САНУ.
Aутор je једног од најплодноснијих опуса у историји српске музике, с преко две стотине дела многобројних жанрова и врста – као што су симфонијске и вокалноинструменталне композиције, концертантна, камерна и клавирска музика, соло песме, хорови, музика за децу и друге. Међу његовим најпознатијим делима издвајају се: Симфонија у де-молу, Дубровачки дивертименто за симфонијски оркестар, Концерт за Наташу, за клавир и оркестар, Ноктурно, оп. 5, Хумористичне етиде, Вињете, Музички речник, Почасница Јованки Стојковић, Три медитације за виолончело и клавир, Дубровачки канцонијер, циклус за женски глас и чембало/клавир, Озон завичаја, циклус за мецосопран и клавир и друга дела. Одличан пријем доживели су поема за камерни оркестар На крају пута и његов оперски првенац – комична опера Поп Ћира и поп Спира, која је изведена 2018. у Српском народном позоришту у Новом Саду.
У домену теорије музике дао је немерљив допринос својим оригиналним научним студијама о теорији тоналитета и универзитетским и средњошколским уџбеницима за хармонију и хармонску анализу, науку о музичким инструментима, тонски слог, теорију музике и основе науке о музици.
За свој рад примио је бројна признања и награде, међу којима се издвајају: Орден рада са црвеном заставом (1987), Вукова награда (2000), Мокрањчева награда (2005) и Изванредни Златни беочуг Културно-просветне заједнице Београда (2014).
Својим богатим стваралачким опусом, теоријским радовима и педагошком делатношћу оставио је неизбрисив траг у историји српске музике.
Преминуо је 16. новембра 2024. године у Београду.

