 | СТЕФАН ЂЕЛИНЕО |
Родио се 17. јула 1898. на Хвару. Матурирао је у Сплиту, а 1918. године одлази на студије у Београд. Биолошке науке студирао је у Београду, Лајпцигу и Бечу. Дипломирао је 1928. године, на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Радио је као средњошколски професор у Пироту, Крушевцу, Прилепу и Смедереву. Године 1929. почиње да ради у Зоолошком заводу Филозофског факултета Београдског универзитета, где је 1931. изабран у звање асистента. Докторску дисертацију „Прилагођавање термогенезе на топлотну средину“ одбранио је 1932. године, на Филозофском факултету у Београду, под менторством академика Ивана Ђаје. На истом факултету 1937. године изабран је за доцента за предмете из области физиологије. Због марксистичких убеђења суспендован је са факултета, потом је 1939. наставио да ради као наставник.
Током Другог светског рата био је затворен у Бањичком логору (1941−1944). Након ослобођења, враћа се професури, a у звање редовног професора Филозофског факултета у Загребу изабран је 1945. године. У исто звање изабран је 1946. на Филозофском факултету у Београду, а 1947. на Природно-математичком факултету у Београду. Исте година основао је Институт за изучавање исхране народа, где је обављао функцију директора. Дао је велики допринос у обнављању рада Физиолошког завода након Другог светског рата.
За дописног члана Академије природних наука Српске краљевске академије изабран је 2. марта 1946, а за дописног члана Одељења природно-математичких наука Српске академије наука 22. марта 1948. Године 1953. постаје дописни члан Одељења медицинских наука САН.
У свом научном раду професор Ђелинео истраживао је терморегулацију и биоенергетику, као и енергетску размену код хомеотермних и поикилотермних организама. Научној светској јавности постао је познат у вези са физиологијом термичке адаптације. Управо су резултати његових истраживања термичке адаптације добили значај фундаменталног открића уврстивши се међу носеће стубове класичне биоенергетике. Његова компаративно-физиолошка и онтогенетска истраживања поставила су темеље проучавања еволуционе физиологије на простору Балкана. Такође, увео је проучавање упоредне физиологије на Београдском универзитету.
Његова богата библиографија броји преко 120 публикација. Објављивао је своје научне радове у великом броју домаћих и иностраних часописа, међу којима се издвајају: Глас Српске краљевске академије наука, Annales de physiologie et de physiocochimie biologique (Париз 1931, 1934), Comptes rendus des sciences de l’Academie des sciences (Париз), Comptes rendus des séances de la Société de biologie и другим. Написао је поглавља о термичкој адаптацији и терморегулацији у књигама: Handbook of Physiology, Adaptation to Environment (Washington 1964) и Quantitative Biology and Metabolism (Berlin, Heidelberg, New York 1968).
Био је члан бројних стручних удружења, међу којима се издвајају: Југословенско друштво за физиологију, Француско биолошко друштво (Société de biologie), Друштво за исхрану у Лондону (Nutrition Society).
Својим педагошким и научним радом, који је у многим областима физиологије био пионирски, дао је велики допринос развоју наше науке.
Преминуо је 1. октобра 1971. у Београду.