 | ДРАГУТИН ЂОРЂЕВИЋ |
Рођен је у Лозници 1866. године, 22. августа по јулијанском календару, односно 3. септембра по грегоријанском. Основну школу завршио је у Крупњу, а гимназију и реалку у Ваљеву и Београду.
Студирао је две године на Техничком факултету Велике школе у Београду, завршивши студије као стипендиста Краљевине Србије на Техничкој великој школи (Technische Hochschule) у Карлсруеу 1893. године.
У периоду од 1893. до 1905. радио је у Министарству грађевина Краљевине Србије, где је пројектовао јавне школске објекте. Радио је и у Министарству војном где је био ангажован на пројектовању касарни.
Од 1898. био је хонорарни професор на предмету Пројектовање зграда на Архитектонском одсеку Велике школе. По оснивању Универзитета у Београду 1905. изабран је у звање ванредног професора на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, на коме је остварио пресудан утицај на формирање српског градитељског подмлатка између два светска рата. Као професор на предмету Пројектовање јавних грађевина, упамћен је по својим либералним ставовима у погледу стилског опредељења студената. У звање редовног професора изабран је 1910. године.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1920. године.
Године 1895. сарађивао је са Андром Стевановићем на пројекту рестаурације манастира Манасија. Њихов најрепрезентативнији заједнички рад свакако је пројекат за зграду Српске краљевске академије, данас Палате САНУ, за који су завршне скице предали током 1911. године. Драгутин Ђорђевић је урадио решење основе, док је Андра Стевановић пројектовао фасаде и компоновао и конструисао главно кубе. Палате СКА завршена је 1924, будући да је изградњу која је започета 1914. године прекинуо Први светски рат.
Међу значајним пројектима Драгутина Ђорђевића издвајају се: зграда Универзитетске библиотеке (пројекат је урадио заједно са Н. Несторовићем), Дом друштва „Краљ Дечански“ (са М. Рувидићем), зграда Друге београдске гимназије (срушена за време Другог светског рата), зграда Треће београдске гимназије (са Д. Живановићем) и Касарна VII пука у Београду.
Основне карактеристике његовог пројектантског рада били су складни и функционални простори, правилно и симетрично распоређених планова који су подређени функцији објекта. Формиран у духу строгог академизма професора Јозефа Дурма у Карлсруеу, ослоњен на немачке прописе градње и предлошке неоренесансног немачког академизма, Ђорђевић је истицао живописна, пластички богато рашчлањена прочеља објеката, која је прилагодио у складу са временом и укусом наручиоца.
Његов опус сматра се стилистички и тематски најразноврснијим у архитектури српског академизма с почетка 20. века.
Преминуо је 9. априла 1933. године у Београду.
Био-библиографски подаци