 | АДАМ ДРАГОСАВЉЕВИЋ |
Рођен је у Беременду 18. фебруара 1800. године. Услед тешких материјалних услова и преране смрти оца, током школовања углавном се самостално издржавао радећи као шегрт на спахијским имањима. Учио је српску школу у родном месту, потом у Кишфалуди, Медини, Качфали. Мађарску школу учио је у Харкању. Још у детињству савладао је црквено појање, тако да је 1816, у Безедеку постао цркевни појац и звонар, а затим и учитељ.
Уписао се у Сомборску препарандију 1817, коју је завршио као један од најбољих ђака 1819, са запаженим дипломским радом О дијалекту српског језика. У то време под утицајем Рјечника, дело које издваја као омиљену књигу током школовања, постао је један од Вукових највернијих присталица. Други разред гимназије положио је у Новом Саду, завршне разреде у Винковцима 1822. године. У гимназији је овладао латинским и немачким језиком. Почиње преписку са Вуком С. Караџићем 1825. године, која прераста у сарадњу. Прикупљао је народне речи из Барање и Срема и слао их Вуку, од којих ће се одређени број наћи у другом издању Српског рјечника (1852). Док је радио као учитељ у Шиклушу (1823−1827) уводи у наставу Вукову језичку реформу, због чега ће имати проблема. Наставио је да ради као учитељ у Мохачу (1827–1830) и Вуковару (1830–1938). Као секретар Примирителног суда радио је непуне две године у Београду, где је 1840. године објавио књигу о језичкој реформи – Постанак’ славенски слова или писменост’ каква је и каква треба да је у србском’ језику. Исте године вратио се у Шид обављајући дужност бележника и управитеља српских школа.
За дописног члана Друштва српске словесности изабран је 1842 године.
Објављивао је радове о језику и народним песмама у Летопису Матице српске (1826−1827, 1831−1833, 1857−1858) и Арнотовом Магазину (1838). Ватрено се залагао за увођење народног језика у књижевност и образовни систем. Оставио је у рукопису необјављена дела Мали буквар српски (1825) и Мали катихизис (1828). У рукопису је, такође, оставио дело Протоколи од различити писмени и књижевни сочинениа и послова, које садржи, поред других података, његову преписку са Вуком Караџићем, Павлом Шафариком и Јованом Гавриловићем.
Његова ода епископу Стефану Станковићу – Ода Господину Стефану Станковићу Епископу Будимском (Будим, 1829), издата и под насловом Преосвештеному господину Стефану Станковићу православном скоропостављеном епископу будимском припевка (Будим, 1829) спада међу прве књиге које су штампане Вуковим правописом. Из његовог преводилачког опуса издваја се Превод Псалтира: као прва проба на српском језику (Беч, 1833). Објавио је три издања немачке граматике: Немачку граматику: за децу и за свакога, који је рад немачки језик из књига за кратко време да научи. Парче прво (Пешта, 1833), Немачку граматику за децу с’рпску. Парче друго (Нови Сад, 1843) и Немачку граматику: за децу и за свакога, који је рад немачки језик из књига да научи (Пешта, 1851).
Својим делима и педагошким радом дао је велики допринос прихватању Вукове реформе језика и правописа.
Преминуо је 16. јуна 1862. године у Опатовцу.