 | ЈОВАН ДУЧИЋ |
Већина биографа и енциклопедиста узима 5. фебруар 1871. као датум Дучићевог рођења, ослањајући се на податак из Народне енциклопедије СХС Вељка Петровића. Податак није поуздано утврђен, тако да се као година песниковог рођења у биографској литератури наводе и 1869, 1871, 1872. и 1874. Такође, извесни број биографа тврди да се родна кућа Јована Дучића налазила у требињском насељу Подгливље, док други наводе требињско предграђе Хрупјела као место песниковог рођења.
Током Херцеговачког устанка у којем је учествовао и Дучићев отац, цела породица је избегла у Дубровник где остају наредне две ратне године. Након очеве смрти, Дучић се са породицом враћа у Требиње, где завршава основну школу. У Мостару завршава трогодишњу трговачку школу (1884-1887). Прву песму Самохрана мајка објављује 1886. године у сомборском листу Голуб. У Сарајеву завршава први разред учитељске школе (1890/1891), а преостале разреде завршава у Сомбору.
Прво запослење као учитељ добија у српској народној школи у Бјељини (1893). Због ширења националних идеја и патриотске поезије аустроугарске власти му забрањују рад у свим српским школама у Босни и Херцеговини. Касније је одлука преиначена и наставља да ради као учитељ у Житомислићу (1894) и Мостару (1895-1899). Са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем 1896. године покреће књижевни часопис Зора, где је био и главни уредник.
Године 1899. уписује Филозофско-социолошки факултет у Женеви. Током студија повремено борави у Паризу, где прати збивања на савременој књижевној сцени. Такође, у периоду студија склапа пријатељство са Јованом Скерлићем и Миланом Ракићем. Након редовног објављивања његове поезије у српској периодици, прву збирку изабраних песама објавио је у Мостару, 1901. године, под насловом Пјесме. Дипломирао је 1906. године на Катедри за књижевност и филозофију Филозофско-социолошког факултета у Женеви. Прелази у Београд 1907. године и почиње да ради као још увек нераспоређени чиновник Министарства иностраних послова. Године 1908. српска влада Дучића шаље у Рим да ради на пропаганди против анексије Босне и Херцеговине. У ту сврху Дучић објављује брошуру L’anessione della Bosnia e dell’Erzegovina e la questione Serba. Након повратка почиње да ради као уредник културне хронике у листу Политика.
Такође, 1908. године објављује збирку Песме која обједињује поезију из циклуса: „Сенке по води“, „Јадрански сонети“, „Дубровачке поеме“, „Душа“, „Антички мотиви“ и „Плаве легенде“. Са другом песничком збирком, стиче глас једног од водећих српских песника кога подржавају Богдан Поповић, Слободан Јовановић и Јован Скерлић.
Прво дипломатско постављење добија 1910. године као писар I класе Српског краљевског посланства у Софији. Потом следи службовање у Риму, где је од 1912. именован за секретара Посланства Краљевине Србије, затим је у јуну 1914. постављен за секретара IV класе Посланства у Атини, где проводи Први светски рат.
Током 1917. године са регентом Александром Карађорђевићем обилази Солунски фронт. Указом од 1. децембра 1918. године премештен је са дипломатском службом у Мадрид. Крајем 1922. враћен је са службом у Атину, а 1924. постављен је за сталног делегата при Друштву народа у Женеви. Дужност преузима у јануару 1925. године, већ крајем августа постављен је за генералног конзула у Генералном конзулату Краљевине СХС у Каиру, а од 1926. за отправника послова у Посланству Краљевине СХС у Каиру. Средином 1927. године, због сукоба са дипломатом Милутином Јовановићем суспендован је из дипломатске службе. Враћа се у Београду, где 1929. године почиње да објављује своја Сабрана дела. Наредне године добија награду Задужбине Николе Ј. Мариновића за први и други том Сабраних дела. До 1932. године објавиће шест књига Сабраних дела, које садрже и путописе Градови и химере (V) и есејистику Благо цара Радована (VI).
За дописног члана Академије уметности Српске краљевске академије изабран је 18. фебруара 1924. године, а прави члан СКА постао је 16. фебруара 1931. године.
Дипломатску каријеру наставио је одласком у Египат почетком 1930. године, где је опет постављен за отправника послова. Потом врши дипломатску службу у Будимпешти (1932), Риму (1933), и Букурешту (1937), где 1939. постаје први амбасадор у историји југословенске дипломатије. Изабран је и за почасног члана Друштва књижевника Румуније 1937. године. Премештен је у својству изванредног посланика у Мадрид 1940, већ 15. новембра, исте године, акредитован је за југословенског посланика у Лисабону.
Крајем јула 1941. одлази у САД, где борави код рођака Михајла Дучића у граду Гери (Индијана). Јавно иступа, држи политичка предавања, објављује расправе о југословенској идеологији и родољубиву поезију у Американском Србобрану. Довршава и објављује монографију о Сави Владиславићу Рагузуинском − Гроф Сава Владиславић (1942).
Преминуо је 7. априла 1943. године, у америчком граду Гери (Индијана).
Његови посмртни остаци пренети су из Либертивила у Требиње 2000. године.