 | НИЋИФОР ДУЧИЋ |
Родио се 21. новембра 1831. године у селу Лугу, на Требишњици. Школовао се у манастиру Дужи, где му је стриц Јевстатија Дучић био архимандрит. У истом манастиру се закалуђерио 1849. године. Као државни питомац завршио је Богословију у Београду (1853−1857). Са својим школским другом са Богословије Серафимом Перовићем оснива школу у манастиру Дужи, а затим у манастиру Житомислићу 1858. године оснивају духовну школу за свештеничке приправнике.
На месту управника школе остаје до 1860, кад се враћа у манастир Дужи и учествује у припремама Вукалевићевог устанка. Године 1861 командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини. Одлази на преговоре у Мостар по позиву Омер-паше и комисије европских великих сила. Учествује у црногорско-турском рату 1862. године.
Након завршетка рата остаје на Цетињу, где преузима управу над црногорским школама, а 1863. бива изабран за архимандрита. Отворио је десет школа широм Црне Горе, као и прву Богословију на Цетињу (1864). У поверљивој мисији кнеза Никола 1866. године одлази код кнеза Михаила у Београд, и код руског посланика Штакељберга у Беч. Обе мисије извршава успешно. Због здравствених проблема, 1867. године, подноси оставку на службу у Црној Гори, и одлази у Италију на лечење. Наредне године, по позиву кнеза Михаила долази у Београд, где обавља функцију председника Одбора за школе и учитеље у српским областима изван Србије. На тој дужности остаће до 1876. године. С митрополитом Михаилом путовао је 1869. у Русију, где га је примио руски цар Александар II. Посредовао је између карловачког патријарха Маширевића и вођа опозиције С. Милетића и Ј. Суботића покушавајући да усклади њихова гледишта у питању црквеношколских реформи. Био је члан Уједињене омладине српске. У то време пружила му се прилика да надокнади оно што редовним школовањем због историјских превирања није успео да добије. Похађао је предавања Ђуре Даничића из словенске филологије на Великој школи. Потом, проводи годину дана у Паризу, где на Сорбони слуша предавања из опште историје, географије и филозофије.
У Првом српско-турском рату 1876. године командовао је добровољачким одредом Ибарске војске, док је у Другом српско-турском рату 1877/78. био командант устаничких чета Јаворског одреда. За јунаштва које је показао у оба српско-турска рата одликован је сребрном и златном медаљом за храброст и Таковским командирским крстом.
Након ослобођења вратио се културно–просветном деловању. У периоду од 1880. до 1886. године био је библиотекар Народне библиотеке Србије у Београду, кустос Народног музеја (1881), управник Државне штампарије и потпредседник Великог духовног суда. Од 1877. био је посланик у Народној скупштини, али је 1880. дао оставку због неслагања са предложеном железничком конвенцијом. У Главном просветном савету био је редовни члан од 1881. и потпредседник од 1884. до 1886. Исте године изгубио је државну службу зато што је на изборима гласао за опозицију. Нешто касније је враћен у службу и по молби пензионисан. Године 1889. привремено је управљао Жичком епархијом. У Народној скупштини 1890. био је владин повереник за нови закон о црквеним властима.
Био је сарадник бројних листова: Српско-далматинског магазина, Србије, Српских новина, Дубровника, Стражилова, Весника српске цркве, Босанксе виле и многих других. Објављивао је грађу и писане споменике из старе историје. Под Вуковим утицајем објавио је збирку прикупљених народних умотворина (песама, приповедака, поскочица, загонетака и пословица). Посебно су битни његови мемоарски записи о историјским догађајима у којима је учествовао. Дао је описе манастира Житомишљића, Врањине, Мораче, Острога, Хиландара, Петрова манастира код Требиња. Бавио се етнографским питањима. Сакупио је збирку мање познатих речи. Доста његових радова су реферати и беседе. Преводе са руског и француског језика објављивао је у листу Бранич.
Редовни члан Одсека историчког и државничког Српског ученог друштва постао је 1869. године. Дужност председника Српског ученог друштва обављао је од 1889. године. Након спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 1892, био је један од осморице чланова Друштва који су изабрани за редовне (праве) чланова СКА.
Био је дописни члан ЈАЗУ (1890), почасни члан Царске руске академије (1899), члан Societe d’historie diplomatique у Паризу (1887), почасни члана Друштва Св. Кирила и Методија у Одеси (1890)
Преминуо је 5. марта 1900. у Београду.