 | СЛОБОДАН ДУШАНИЋ |
Рођен је 22. марта 1939. године у Сомбору. Основну школу и Класичну гимназију завршио је у Београду. Дипломирао је на Групи за класичну филологију Филозофског факултета у Београду 1961. године. На истом факултету, 1962. године, изабран је у звање асистента на предмету Историја старог века. Магистарску тезу „Басијане и њихова територија“ одбранио је 1958. године, а докторску дисертацију „Аркадски савез IV века“ 1969. године. Магистрирао је и докторирао под менторством академика Фануле Папазоглу, чији рад ће знатно утицати на научни развој професора Душанића. На Катедри за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду прошао је сва универзитетска звања: у звање доцента изабран је 1970 , за ванредног професора 1976, за редовног професора 1983. године. Професор емеритус Универзитета у Београду постао је 2008. године.
Главна подручја његовог научног рада била су грчка историја IV века пре н. е. и политичке идеје те епохе, историја Римског царства, стара епиграфика и нумизматика. У монографији Аркадски савез IV века, која је проистекла из његовог доктората, професор Душанић је систематски реконструисао политичку историју Аркадске лиге и разјаснио улогу Аркадског савеза у време кризе полиса.
Развио је новo тумачење Платонових дијалога, по којем они представљају филозофски коментар уз крупне догађаје текуће политике, намењен државницима у крилу Академије. Главни резултати академика Душанића на плану проучавања Платонових дијалога обједињени су у монографијама Историја и политика у Платoновим ’Законима’ (Београд, 1990) и Plato’s Dialogues and Athenian Politics. A Historian’s View (Београд, 2011).
У истраживањима из историје римског рударства, стављао је нагласак на везе те привредне гране с организацијама царине, војске, судства и градских заједница. Утврдио је да је рударство – стога што је градило један од темеља римског привредног система и провинцијског живота уопште – већ рано централизовано у административном погледу. У својим студијама показао је како су централизоване службе водиле рударство читавог Царства и како је један посебно важан одељак администрације бринуо о вађењу руде и производњи метала у Илирику, као најбогатијем извору минерала који је Рим имао.
У обради епиграфских и нумизматичких извора, усредсредио се на грађу која потиче из наших крајева (натписи Горње Мезије, ковнице у Виминацијуму и Стобима). Био је управник Центра за античку епиграфику и нумизматику „Фанула Папазоглу“ Филозофског факултета у Београду од 1998. до 2006. године.
За дописног члана САНУ изабран је 1991, а за редовног члана 2000. године. У оквиру Академије руководио је пројектима Одељења историјских наука: „Металургија у праисторији и антици“, „Антички натписи Македоније“, „Римски лимес (у доњој Панонији и Горњој Мезији)“, „Felix Romuliana – Гамзиград“, а био је и носилац индивидуалног пројекта „Античко друштво и држава“.
Био је члан Међународног друштва за студије о Платону, као и Друштва пријатеља Свете Горе Атонске где је обављао функцију потпредседника.
Бавио се уредничким радом у часопсима Старинар и Жива антика.
Као гостујући професор држао је предавања на Британској академији у Лондону, у Археолошком институту Лондонског универзитетског колеџа, на Универзитету у Лиону и Институту за напредне студије у Принстону.
Својим научним и педагошким радом дао је велики допринос у проучавању античке историје, епиграфике и нумизматике.
Преминуо је 12. децембра 2012. године у Београду.