 | СЛАВКО ГАВРИЛОВИЋ |
Рођен је 1. фебруара 1924. у Сремским Лазама код Винковаца. Основну школу завршио је у месту рођења. Гимназију је похађао у Винковцима и Сремским Карловцима. По избијању Другог светског рата прекинуо је школовање да би се 1942. године придружио Народноослободилачком покрету. До краја рата борио се у партизанским одредима у Славонији.
У војсци остаје до 1946, након демобилизације завршава гимназију у Новом Саду. Исте године уписао је студије на Одсеку за историју Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1951. године са радом из Опште историје новог века.
Радио је као професор историје у Средњој фискултурној школи у Земуну, затим у Учитељској школи у Призрену од 1951. до 1953. Наредне две године био је запослен као кустос у Војвођанском музеју у Новом Саду. Кад је 1955. године основан Филозофски факултет у Новом Саду изабран је за асистента на Катедри за историју. Докторирао је на Филозофском факултету у Београду 1956. године, са дисертацијом „Аграрни покрети у Срему и Славонији почетком XIX века“.
На Филозофском факултету у Новом Саду прошао је сва наставничка звања до редовног професора. Био је шеф Катедре за историју и члан Универзитетског савета Филозофског факултета у Новом Саду. Активно је суделовао у оснивању Историјског института Војводине, где је обављао дужност председника Научног већа. Исту функцију обављаће и у Историјском институту у Београду, чији је сарадник постао 1988. године. На овом Институту стекао је звање научног саветника. Био је стални члан Матице српске, члан њеног Управног одбора, уредник Зборника за друштвене науке Матице српске (1966–1969), главни уредник Зборника Матице српске за историју (1970–2004) и члан Уређивачког и Редакционог одбора Српског биографског речника.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1978, а за редовног члана од 1985. године. Био је председник и члан више одбора САНУ и члан међуакадемијских одбора.
Академик Гавриловић бавио се проучавањем историје балканског и панонског простора од XVI до XIX века, са тежиштем на историји српског народа и његових непосредних суседа. Објавио је преко четрдесет књига, научних монографија и изворне грађе, као и синтетичке текстове у четвртој и петој књизи Историје српског народа у издању СКЗ-а. Његове историјске студије су преведене на француски, немачки, руски и мађарски језик. Објавио је већи број изворне грађе о Првом српском устанку, Револуцији 1848/49. године, као и о многим личностима и догађајима српске историје од XVII до XIX века. Његова најзначајнија дела су: Срем од краја XVII до средине XVIII века, Војводина и Србија у време Првог српског устанка, Срем у револуцији 1848-1949, Јевреји у Срему, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској од XV до XIX века и др.
Добитник је Октобарске награде Новог Сада, Октобарске награде Београда (1963) и Награде за животно дело од Удружења универзитетских наставника у Новом Саду (1998).
Тематиком и квалитетом својих студија и радова, строгом аналитичком научном методом коју је увек примењивао, радом на проучавању и публиковању изворне грађе професор Гавриловић оставио је дубок траг у нашој историјској науци.
Преминуо је 15. септембра 2008. у Новом Саду.