 | ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ |
Рођен је 28. јула 1899. године у Рипњу. Основну школу похађао је у родном месту (до 1908), а затим у Београду (до 1910), док је ниже разреде гимназије завршио у Трећој београдској гимназији (1910–1914). Током Првог светског рата, прелази Црну Гору и Албанију, а затим је 1915. године заједно са другим српским ђацима пребачен у Француску. Најпре је био у Греноблу, где завршава једногодишњи курс француског језика. Потом је у Турнону на Рони боравио као ученик лицеја. Матурски испит положио је 1919. године у Болијеу код Нице.
Исте године уписује студије права у Паризу, где слуша и семинаре из књижевности и пише прве позоришне критике, које остају необјављене. Од 1921. студије наставља на Правном факултету у Београду, где је дипломирао 1924. године. Још током периода студирања покренуо је и уређивао часописе Нова светлост (1921) и Раскрсница (1923). Крајем 1926. године основао је Савремени преглед, који је имао формат књижевних новина. У овим часописима Глигорић објављује књижевне и позоришне критике, као и полемичке чланке.
Након одслужења војног рока, 1926. године ступио је у службу као правни саветник Министарства трговине и индустрије, где остаје у радном односу до избијања Другог светског рата. У периоду од 1926. до 1929. године објављује четири књиге књижевних критика и студија: Критике (1926), Лица и маске (1927), студију о Ибзеновом драмском стваралаштву Хенрик Ибзен (1928), као и књигу књижевних огледа Матош − Дис – Ујевић (1929). Био је сарадник левичарски орјентисаног часописа Нова литература.
Од 1934. године спољни је сарадник листа Политика, где објављује коментаре у друштвеној хроници. Под полицијским притиском, 1937. године, отказана му је сарадња са овим листом. Наставља да објављује полемичке чланке у листу Наша стварност. Током 1940. године један је од уредника марксистичког часописа Уметност и критика.
Ухапшен је 18. новембра 1941. године и послат у логор на Бањици. У мају 1943. депортован је у Немачку на принудни физички рад. Једно време провео је у логору Дахау. Непосредно након завршетка Другог светског рата, 1945. године, објавио је Кућу смрти − књигу сећања на две године проведенe у Бањичком логору и на заробљеништво у Немачкој.
Постављен је за директора Драме Народног позоришта у Београду 1945. године, а 1947. за управника тог позоришта. Управник Југословенског драмског позоришта постао је 1949, на тој дужности остаће до 1959. године.
Заједно са књижевником Душаном Костићем 1955. године основао је и уређивао часопис Савременик. Био је члан првог Одбора Стеријиног позорја у Новом Саду (1956).
Од 1946. у звању хонорарног професора предаје југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а 1958. по позиву је изабран у звање редовног професора. Наставио је да држи предавања на Филолошком факултету у Београду, до 1969. кад одлази у пензију. Године 1971. додељена му је титула почасног доктора Београдског универзитета.
Као плод свог педагошког рада објавио је студију Српски реалисти (1954), у којој су сакупљени есеји и огледи о Јакову Игњатовићу, Стјепану Митрову Љубиши, Миловану Глишићу, Лази Лазаревићу, Јанку Веселиновићу, Радоју Домановићу, Бори Станковићу, Петру Кочићу. У књизи Огледи и студије из 1959. године објављени су Глигорићеви есеји о делу Исидоре Секулић, Симе Пандуровића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Растка Петровића.
За дописног члана Српске академије наука изабран је 14. јуна 1955, а за редовног члана 30. јануара 1958. године. На дужности секретара САНУ био је од 15. априла 1960. до 21. децембра 1961, када је изабран за њеног потпредседника и ову дужност обављао је до 4. новембра 1965. године. Тада је изабран за председника САНУ и на тој функцији остао је до 16. децембра 1971. године.
Биран је и за члана других академија: за дописног члан Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1960, за иностраног члана Бугарске академије наука 1966, за дописног члана Словеначке академије наука и уметности 1967, Македонске академије наука и уметности 1969. и Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине 1973. године. Осим тога, биран је за председника Савета југословенских академија (1969).
Био је изразито плодан стваралац на пољу књижевне и позоришне критике, као и есејистике. У његовој библиографији издвајају се студије о најважнијим именима југословенске књижевности.
Добитник је многих књижевних и друштвених признања: Ордена рада I реда (1949), Ордена братства и јединства I реда (1947), Змајеве награде Матице српске (1955) за књигу Српски реалисти, Седмојулске награде Србије „за животно дело у области књижевности” (1961), Ордена заслуга за народ са златном звездом (1964), Стеријине награде „за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе” (1965), Награде АВНОЈ–а „за животно дело” (1968), Вукове награде (1969), Ордена Републике са златним венцем поводом 70-годишњице живота „за нарочите заслуге на пољу јавне делатности којима се доприноси општем напретку земље” (1969).
Преминуо је у Београду 3. октобра 1977. године.