 | ФИЛАРЕТ (Световно име Бранко) ГРАНИЋ |
Рођен је 13. септембра (1. септембра по јулијанском календару) 1883. године у Великој Кикинди, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Новом Саду. Студирао је византологију и класичну филологију на Филозофском факултету у Бечу (1901–1903), а затим на Филозофском факултету у Минхену (1904–1906), где је и докторирао 1909. године. Замонашио се 1912. године у манастиру Хопово и добио монашко име Филарет. Завршио је Српску православну богословију у Сремским Карловцима (1917).
После црквене аутономне службе у Православној митрополији карловачкој, у децембру 1922. године изабран је за доцента византологије на Филозофском факултету у Скопљу, а 1926. године за ванредног професора. Прешао је на Богословски факултет у Београду 1930. године, где је изабран за ванредног професора патрологије, а 1936. године за редовног професора патристике и канонског права. Од 1932. године предавао је византологију, у звању хонорарног професора, на Филозофском факултету у Београду.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1935, а за редовног члана 1940. године.
Његова богата библиографија садржи велики број научних радова из историје хришћанске цркве, правне историје и историје институција у Византији и средњовековној Србији. Научне радове објављивао је у домаћим и иностраним научним часописима. Дуги низ година био је сарадник чувеног минхенског византолошког часописа Byzantinische Zeitschrift. У више наврата учествовао је на бројним међународним византолошким конгресима и допринео упознавању међународне научне јавности са развојем византолошких студија на Универзитету у Београду. Своју велику и драгоцену библиотеку поклонио је Византолошком институту САНУ.
Преминуо је 3. фебруара 1948. године у Београду.