 | ИРЕНА ГРИЦКАТ-РАДУЛОВИЋ |
Рођена је 19. јануара 1922. године у Београду, где је завршила основну школу и гимназију. Дипломирала је на Групи за српскохрватски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета Универзитета у Београду (1949). Докторску дисертацију „О перфекту без помоћног глагола у српскохрватском језику и сродним синтаксичким појавама“ одбранила је 1953. године при Српској академији наука.
Од 1949. до 1969. године била је запослена је y Институту за српскохрватски језик САН, прво као асистент, затим као научни сарадник и виши научни сарадник, a од 1965. као научни саветник. Од 1969. до 1977. године радила је у Народној библиотеци Србије, најпре као заменик начелника, а затим као начелник Археографског одељења. Била је и гостујући професор на универзитетима у Утрехту, Кракову, Лајдену, Бохуму. За рад Института за српски језик САНУ остаће везана до краја научне каријере, као члан Савета Института, редактор и уредник Речника српскохрватског књижевног и народног језика и члан Уређивачког одбора часописа Јужнословенски филолог.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је 1978, а за редовног члана 1985. године.
Бавила се највише лексикографијом, лексикологијом, семантиком, историјом језика и упоредном граматиком словенских језика, а проблемима је приступала свеобухватно и слојевито, из славистичког и дијахронијског угла. Била је утемељивач модерне српске дескриптивне лексикографије, а њену научну делатност у Институту обележио је и рад на Речнику српскохрватског књижевног и народног језика. Предано је проучавала историју српско(хрватско)г језика, а међу њеним прилозима из ове области издвајају се књиге Актуелни језички и текстолошки проблеми у старим српским ћирилским споменицима (1972), у којој су анализиране појаве из домена лексике, синтаксе и стилистике, и Студије из историје српскохрватског језика (1975), у којој се бавила истраживањима историјске синтаксе. За Академијино издање Законика цара Стефана Душана обрадила је језик више преписа Законика. Њена библиографија броји преко две стотине педесет научних радова већином посвећених питањима српско(хрватско)г језика, савременог и старог.
Преводила је са немачког (Гетеа), француског (Игоа), и највише са руског језика (Жуковског, Пушкина, Љермонтова, Блока, Ахматову и др.). За антологију препева Из руске поезије деветнаестог века добила је признање Удружења књижевних преводилаца Србије „Милош Ђурић“ (1998). Објавила је и аутобиографску књигу У лебдивом ходу (1994) и збирку поезије Циклоида (2002).
Одликована је Орденом рада са сребрним венцем 1973. године, а Седмојулску награду добила је 1990. године
Била је спољни члан Словеначке академије наука и уметности (1983).
Преминула је у Београду 7. априла 2009. године.