 | БРАНИМИР ГУШИЋ |
Рођен је 6. априла 1901. године у Загребу, где је завршио основну школу и класичну гимназију. Дипломирао је 1926. године на Медицинском факултету Универзитета у Загребу. Као студент постављен је за демонстратора на Oториноларинголошкоj клиници у Загребу. На истој клиници, изабран је 1927. године за асистента, а након хабилитације 1938. године, за доцента при Катедри оториноларингологијe Медицинског факултета у Загребу.
Паралелно са специјализацијом из оториноларингологијe и каријером универзитетског професора, остаје веран свом широком интересовању за природне и друштвене науке. Дипломирао је историју и географију на Филозофском факултету у Загребу, на истој катедри 1928. године одбранио је докторску дисертацију „Генеза и елементи мљетске сељачке куће“.
Рад на докторској дисератацији доводи га до сарадње са Јованом Цвијићем, на чији позив почиње да држи предавања у Српском географском друштву. Био је део научног тима, који је истраживао појаву ендемског сифилиса у Босни. Истраживачки тим био је састављен од чланова Медицинског факултета у Београду и екипа загребачке Школе народног здравља. Објављивањем тако сакупљеног материјала и комбиновањем метода научних дисциплина из медицине и географије, професор Гушић постао је оснивач југословенске медицинске географије. Са својом супругом етнографом проф. Маријаном Гушић започиње проучавање области од Источних Алпа до Егејског и Црног мора. Своје студије употпуњују путовањима по Централним и Источним Алпима и Карпатима. Са тих путовања, која проводе систематски из године у годину, доносе у загребачки Етнографски музеј богат материјал. Резултат тих истраживања је и документарни филм Дурмитор, снимљен заједно са К. Корнаком.
По избијању Другог светског рата, прикључује се Народноослободилачком покрету. Један је од оснивача прве ћелије НОП-а на Медицинском факултету у Загребу. Ухапшен је у пролеће 1942. године, после једанаест месеци проведених у затвору послат је на присилан рад у Немачку. Након извесног времена успео је да се ослободи мануелног рада и интерниран је као лекар у Градској поликлиници у Бечу. Током тог периода суделује у илегалном раду словеначког НОП-а све до завршетка рата. Враћа се у Београд 1945. године.
Након ослобођења, изабран је за редовног професора оториноларингологије на Медицинском факултета Универзитета у Загребу, као и за управника загребачке ОРЛ клинике. Развио је и експериментални рад, па је на Оториноларинголошкој клиници основао хистолошку лабораторију. Основао је први Аудиолошки центар у Југославији и поставио темеље модерној фонијатрији. У два наврата био је декан Медицинског факултета у Загребу.
За дописног члана САНУ изабран је 21. децембра 1961. године. Био је редовни члан ЈАЗУ и секретар Стручног савета при Комитету за народно здравље Савезне владе ФНРЈ.
Као гостујући професор држао је предавања на факултетима у Прагу, Брну, Варшави, Гдањску, Бечу, Грацу, Инсбурку, Солуну, Утрехту и Падови. Изабран је за члана Collegium Otolaryngologicum Amicitiae Sacrum, и био је председник и домаћин научног скупа овог најугледнијег интернационалог удружења оториноларинголога, одржаног у Југославији 1955. године. Био је члан Аустријског и Грчког оториноларинголошког друштва.
Преминуо је у Загребу 7. јула 1975. године.