 | НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ |
Рођен је 24. фебруара 1902, у Мостару, где је завршио основну школу и класичну гимназију. У периоду од 1922. до 1924. студира сликарство у приватној уметничкој школи Ханса Хофмана у Минхену. Наредне две године живи у родном граду, будући да након завршене уметничке школе због материјалних тешкоћа не може да настави школовање у иностранству.
У Београд прелази 1926, где му у почетку држање часова из латинског, немачког и француског језика обезбеђујe средства за живот.
Први пут излаже на Другој јесењој изложби у београдском Уметничком павиљону Цвијета Зузорић 1929. Године 1932. излаже са групом југословенских уметника у Хагу. У фебруару 1934. заједно са Иваном Табаковићем има веома значајну изложбу уља, акварела и тушева у Уметничком павиљону у Београду.
За његов уметнички развој значајан је и његов боравак у Паризу, од фебруара до јула 1936. По повратку, настају његова ремек дела: Фасада (1937), Универзитетски парк (1938), Жена крај стола (1938), Поглед из мог атељеа (1938), Мртва природа у зеленом (1938).
Учествује на Изложби савременог југословенског сликарства у Риму и на Међународној изложби у Паризу 1937. године. Као члан уметничке групе Дванаесторица радове је излагао на 39 колективних изложби у периоду од 1938. до 1939.
За ванредног професора на Академији ликовних уметности у Београду изабран је 1940. године. Након завршетка Другог светског рата враћа се на Академију, где је изабран за редовног професора.
У послератним периоду Гвозденовић постаје један од најважнијих представника интимизма Београдске школе.
Учествује на изложби Два века југословенске уметности у Москви, Лењинграду, Кијеву, Варшави, Прагу и Будимпешти 1947 године. Био је југословенски представник на Венецијанском бијеналу 1952. године.
Као члан уметничке групе Шесторица, од 1954. године, заједно са Стојаном Аралицом, Предрагом Милосављевићем, Иваном Радовићем, Иваном Табаковићем и Миленком Шербаном излаже на многим групним изложбама у Југославији .
Са Габријелом Ступицом и Миљенком Станичићем 1957. представља југословенску уметност на Бијеналу у Токију. Исте године, учествује на изложби југословенских сликара у Ослу. Такође, учествује на изложбама југословенских сликара у Александрији и Каиру 1960. године.
О његовој сталној тежњи ка усавршавању ликовног израза говори и чињеница да је прву велику самосталну изложбу имао тек 1961. године, на отварању Салона Модерне галерије у Београду. Томе у прилог говори и податак да је уметник имао обичај да и давно продате слике позајми од купаца да би их прерадио.
Учествовао је 1962. године на изложбама Савремена југословенска уметност у Атини и Солуну, као и на Тринаестом међународном бијеналу акварела у Њујорку.
За дописног члана Одељења ликовне и музичке уметности САНУ изабран је 5. децембра 1963, а за редовног 28. маја 1970. године. Велики је његов допринос у оснивању и дефинисању начина деловања Галерије САНУ. Целу деценију био је председник Уметничког савета Галерије САНУ – од оснивања Савета 1967. до 1977. године. Такође, Недељковић је био велики дародавац Уметничкој збирци САНУ, у којој су заступљена дела која бројни ликовни критичари истичу као кључне тачке Гвозденовићевог опуса: Човек који копа (у башти) (1929), Месо на тањиру I, Месо II (1933), Бели зид са лествицама (1962−1965) и многу други радови.
Све теме које се везују за Гвозденовића и по којима је он препознатљив постоје у Уметничкој збирци Галерије САНУ груписане у мале циклусе: предратни интимистички породични портрети, ескапистичке ведуте предграђа Београда, градилишта, пијачне сцене, мртве природе, фигуре у ентеријеру или врту, послератни идеализовани монументални пејзажи и атељеа са женским актовима и мртвим природама. У опусу овог аутора може се пратити развојна црта од младалачког трагања преко језика реализма ка прочишћавању и свођењу готово до апстрактног израза у периоду уметничке зрелости, и поигравања уметничким изразом у позној фази, којом доминира идеализован, изолован свет Гвозденићевог атељеа.
За свој рад примио је бројна признања међу којима су: Награда Политике (1959), Седмојулска награда (1968), Награда АВНОЈ-а (1983), Орден заслуга за народ са златном звездом (1966), Орден заслуга за народ са златном звездом (1966), Орден Републике са златним венцем (1981), Орден Скупштине града Београда (1982). Постхумно му је додељена ), Златна плакета УЛУС-а (1988).
Био је један од најзначајнијих југословенских и српских ликовних уметника 20. века.
Преминуо је 31. јануара 1988. године у Београду.