 | КАТАРИНА ИВАНОВИЋ |
Рођена је 15. априла 1811. године у Весприму (мађ. Veszprém), али је највећи део живота провела у Стоном Београду (мађ. Székesfehérvár). Сликарско образовање стекла је најпре у Пешти, у приватној школи чешког сликара Јозефа Пешкија (1831–1835). Затим се уписала на Ликовну академију у Бечу, на чијем је Одељењу за девојке провела четири године (1835–1839).
Током школовања у Бечу ступила је у контакт и са српским студентима који су се школовали у престоници Хабзбуршког царства, а кретала се и у кругу српске интелигенције окупљене око Вука Караџића.
Године 1837. изложила је аутопортрет на годишњој изложби у бечкој Академији. Исте године започела је и нацинална глорификација прве српске академски образоване сликарке. Очигледно да је томе допринео успех њеног аутопортрета изложеног на изложби у Бечу. Литографисани цртеж аутопортрета објављен је на насловној страни Сербског народног листа, а у чланку о њој Теодор Павловић истиче да сви листови у приказу бечке изложбе доносе изразото похвалне критике њеног рада. Сима Милутиновић Сарајлија јој је посветио своју књигу Троесестарство (Лајпциг, 1837). У Сербском народном листу репродуковано је и њено дело Српски Омир, што је свакако био редак пример истицања савремене српске уметности у јавности, а и сведочанство раног бављења Катарине Ивановић националним темама.
Предузимала је студијска путовања у Италију, Француску и Холандију.У жељи да стекне додатна знања на пољу историјског сликарства похађала је Минхенску академију (1844–1845).
Средином 1846. долази у Београд, где ради десетак портрета појединих чланова владарске породице и угледних државних чиновника и њихове деце. Насликала је, између осталих, кнегињу Персиду Карађорђевић и Стевана Книћанина. Незадовољна недостатком поруџбина за историјске слике, остаје кратко у Србији. Након краћег боравака у Загребу током 1847, враћа се у Стони Београд, где остаје до краја живота. У крунидбеном граду угарских краљева Катарина Ивановић је наставила да се бави сликарством. Значајно место које је заузимала у ликовном животу Угарске потврдила је и учешћем на Светској изложби у Паризу 1867. и Светској изложби у Бечу 1873.
За почасну чланицу Српског ученог друштва изабрана је 13. јуна 1876. године. Остаће упамћена и као прва жена којој је признање за њена стваралачка достигнућа одато чланством у Српском ученом друштву.
Катарина Ивановић завештала је већину својих дела Народном музеју у Београду, који је тада функционисао у оквирима Српског ученог друштва. По слању слика, одлучила је да формира новчани фонд од 1000 форинти за одржавање легата. Слике су први пут приказане београдској јавности у здању Велике школе на изложби одржаној након сликаркине смрти 1882. Данас њена дела представљају истакнуто место у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду.
Поред тога што је била прва школована српска сликарка, која је прокрчила пут потоњим уметницама, Катарина Ивановић је и једна од најзначајних личности српског сликарства епохе класицизма и бидермајера. Радећи у сложеном друштвеном контексту, Катарина Ивановић је створила јединствени сликарски опус који карактерише тематска сложеност. Сликала је аутопортрете, портрете, композиције са историјском тематиком и жанр композиције (мртве природе и морализаторско-дидактичкетеме), а повремено и слике с религиозном садржином.
Познати опус показује да се Катарина Ивановић озбиљно припремала за историјско сликарство и да је креирала јединствени историјски репертоар у српској уметности XIX века. Једна од најпознатијих историјских композиција Катарине Ивановић је Освајање Београда 1806. Познато је да је ову тему сликала два пута. Прва, „изгубљена”, слика настала је током 1844/45, док је данас позната композиција из 1865–1873.
Насликала је и портрет цара Фердинанда V Хабзбуршког, који се налази у Народном музеју у Будимпешти. Бавила се и црквеним сликарством. Насликале је иконе за капелу Катарине Догали у Стоном Београду.
По много чему рад Катарина Ивановић био је пионирски и еманципаторски – остаће упамћена не само као прва академски образована српска сликарка и једна од најзначајнијих личности српског сликарства епохе класицизма и бидермајера, већ и као прва српска уметница која је излагала на светским изложбама.
Преминула је 22. септембра 1882. године у Стоном Београду