 | ЉУБОМИР ИВАНОВИЋ |
Рођен је 24. марта (12. марта по јулијанском календару) 1882. године у Београду. У родном граду завршио је Уметничку школу.
Године 1905. добија стипендију за Сликарску академију у Минхену, на којој је дипломирао 1909. године. У Минхену је похађао и приватну школу Антона Ажбеа. По повратку у Београд почиње да ради као наставник цртања у Уметничкој школи. Године 1938. постављен је за професора графике на Академији ликовних уметности у Београду, где ће већ наредне године бити изабран у звање редовног професора.
Још као ученик београдске Уметничке школе учествовао је на Првој југословенској изложби (1904). У периоду од 1928. до 1940. редовно је излагао на Пролећним изложбама југословенских уметника и Јесењим изложбама београдских уметника. Као члан Друштва српских уметника Лада учествовао је на свим изложбама овог Друштва. Имао је самосталне изложбе у Београду 1919. и 1939. године.
Учествовао је на репрезентативним изложбама југословенске уметности у Паризу (1919. и 1926), Барселони (1929), Лондону (1930), Бриселу и Амстердаму (1932), као и на изложбама југословенске графике у Чехословачкој, Пољској и Данској (1937−1938). За време свог боравка у Паризу (1920−1921 и 1929−1930) излагао је у Салону, а 1928. суделовао је на Другој међународној изложби оригиналног дрвореза.
Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919, и једно време обављао је дужност председника Друштва.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922. године.
Припадао је генерацији српских импресиониста, а његов стил красио је изванредан осећај за форму. У периоду након Првог светског рата у потпуности напушта уље и посвећује се цртежу и графици. Поред бројних цртежа објављених у Политици oбјавио је три албума цртежа: Јужна Србија (1928), Предели из Шумадије и Јужне Србије (1931) и Југолсовенски предели (1937). Од графичких радова објавио је две мапе оригиналних дрвореза: Стари Париз (1932) и Из наших крајева (1934). Илустровао је три књиге путописа Живка Милићевића и књигу Момчила Милошевића Писма из Париза.
Једна од карактеристика његовог цртежа је наглашено третирање светлости, интересовање за ефекте сенки и полусенки.
Његов опус превазишао је оквире, до тада прихваћених, конвенционалних схватања дисциплина цртежа и графике. У свом графичком раду, Ивановић је достигао могућност да у том, у основи класичном поступку буду остварени врхунски квалитети. Својим изузетним радовима оставио је значајан траг у историји српске уметности.
Одликован је Орденом витеза Легије части Републике Француске.
Преминуо 22. новембра 1945. године је у Београду.